General Category > Povrtarstvo

Dovedimo prirodu u našu baštu ( EM-tehnologija šta je to? )

(1/99) > >>

Jovan Drobnjak:
Ovde ću vam okačiti odlomke iz knjige B. S. Annenkova "Dovedimo prirodu u baštu" i odlomke iz knjige "EM-tehnologija, biotehnoogija XXl veka" kao i neka svoja iskustva i zapžanja.

                                         POZOVI  PRIRODU U BAŠTU
                    Agrotehnika efektivne zemljoradnje
                    P R V I   D E O
                    Uvod u agrotehniku prirodne zemljoradnje
1. Plodno tle. Kakvo je to zemljište?
                                         „Samo je priroda sposobna
                                         da stvori apsolutnu dodatnu
                                         vrednost“. (K. Marks,     
                                         „Kapital“, IV deo)


                Ali, najpre o samom zemljištu, kako ga tumači nauka.     
               Tle – to je površinski pokrivač zemlje - simbioza
(zajednički život) biljaka i živih organizama. Tle se sastoji od ostataka biljaka, živih organizama i njihovih izlučevina i samih živih organizama (raznih crva, glisti, gljivica, mikroorganizama, plesni, mikroba i bakterija), koji žive u površinskom sloju zemlje, zahvaljujući ostacima biljnog i životinjskog sveta koji se u njoj nalaze. Na taj način, tle je nešto živo, ono se stalno obnavlja i regeneriše životnim procesima biljaka i životinja. Ako površinski sloj zemlje ne sadrži u sebi biljne i životinjske ostatke, onda se on ne može zvati pogodnim tlom. To je samo grunt (zemljište) koji se sastoji od raznih minerala. Samo se zemljište, obogaćeno ostacima biljnog i životinjskog sveta i živim organizmima i njihovim izlučevinama, može nazvati pogodno tle (dobra zemlja).
Mogu li biljke živeti i donositi plodove van zemljišta? Da, mogu. To je dokazao nemački hemičar Justus Libih pre više od 150 godina, hraneći biljke rastvorima mineralnih đubriva. Može li se govoriti o plodnosti njiva i bašti na kojima se godinama primenjuju mineralna đubriva? Naravno, ne. Jer su rastvori mineralnih đubriva uništili u površinskom delu zemlje i u organskom delu floru i faunu. Prinosi na takvim njivama i baštama se dobijaju ne od plodnog zemljišta (koje je uništeno hemijom), već od rastvora mineralnih đubriva, t.j., praktično, na hidroponi način. U gruntu, (ne u zemljištu, koje nije plodno), na taj način se stvaraju mineralni rastvori, kojima se hrane biljke. Biljke, gajene „hemijom“, dobijaju samo kompleks nekih hemijskih elemenata, a ne sve sastojke prirodnih organskih jedinjenja. Takve biljke nemaju prirodan ukus, miris i vitaminski sastav, loše su za skladištenje i mogu biti opasne za čovekovo zdravlje.
Hemijska mineralna đubriva dovode do mineralizacije organskog dela zemljinog pokrivača, čine površinski sloj sitnodisperzivnim, tvrdim, slabo propusnim za vlagu i vazduh, hladnim, teškim za obradu. U zasićenim rastvorima soli mineralnih đubriva, koja se, po pravilu, unose jednom i odjednom, ubija se živa površinska sredina. Površinski sloj prestaje biti plodno tle, pretvara se, jednostavno, u mineralizovano zemljište. Za dobijanje kakvih takvih prinosa takvo zemljište iz godine u godinu zahteva sve veću količinu mineralnih đubriva i sve više napora kod oranja ili kopanja sa prevrtanjem površinskog sloja. Biljke na takvim zemljištima zahtevaju česta zalivanja, slabo rastu i podložne su bolestima i štetočinama, njihov prinos mnogo zavisi od vremenskih uslova.
               U prirodi, parcele, na kojima čovek nije izvršio agresiju hemijskim đubrivima i mašinama za duboku obradu površinskog sloja, ustvari, predstavljaju živi sloj, dobro struktuiran, pun humusa, pun živih organizama. Struktura takvog tla je slična sunđeru, puno je raznoraznih kanala, koje je ostavilo korenje biljaka, čiji su organski deo pojeli zemljišni organizmi, i kanala koje su ostavili živi organizmi. Tim kanalima zemljište lako dobija vazduh i vlagu, tim istim kanalima zemljište se lako oslobađa ugljendioksida, koji nastaje od prerade organskih ostataka i od disanja tih istih mikroorganizama. Tim istim kanalima lako prodire u zemlju korenje novih biljaka. Uz postojanje u zemljištu vazduha i vlage, i uz prisustvo organike i žive zemljišne sredine, u njemu se stalno vrši proces stvaranja humusa – baze plodnosti. Na taj način u zemljištu se stalno događaju procesi obnavljanja plodnosti, posle življenja na njemu bilo kog pokoljenja biljaka. V. V. Dokučajev je govorio da svaka biljčica više ostavi tlu nego što iz njega uzme. Iz ovoga se može izvesti zaključak, da ako čovek nauči da omogući na svojim njivama i u svojim baštama prirodne uslove, onda zemljištu, njivi ili bašti neće nedostajati ni mineralnog, niti stajskog đubriva, neće biti potrebno niti oranje, ni prekopavanje, ni prevrtanje zemlje.

Jovan Drobnjak:
 Prilikom oranja ili prekopavanja zemljišta uništava se prirodna struktura tla – uništavaju se kanali istrulelog korenja, putevi mikroorganizama, prekidaju se kanali snabdevanja tla vazduhom i svim ostalim komponentama; sprečava se oslobađanje ugljendioksida; uništava se osnovna masa živih organizama, proizvođača hrane za biljke; organika (humus) se u takvom zemljištu brzo mineralizuje, čime njeni elementi postaju nedostupni za korenje biljaka; samo zemljište se stvrdne, postaje nepropustljivo (kriva šargarepa), teško je za obradu, hladno i, što je najvažnije, vrlo slabo plodno ili sasvim neplodno. Prinos na takvim njivama ne isplati ni sredstva ni trud, koji smo uložili na njegovoj obradi. Proizvodnja biljaka na takvim površinama iziskuje velika sredstva i nerentabilna je. Količina prinosa ne pokriva uloženo, već često donosi samo gubitke.
               Još je Karl Marks upozoravao da je samo priroda, ako se čovek ne meša u njen posao, sposobna da stvori najvišu apsolutnu dodatnu vrednost. Ona je sposobna da od jednog zrna stvori klas sa 60 zrna. Čovek, međutim, od jednog kilograma gvožđa može da stvori tek jedan kilogram eksera i nikada neće stvoriti ništa više od tog jednog kilograma.
               U današnje vreme najbliža prirodi je agrotehnika prirodne zemljoradnje, kod koje se ne koristi sveži stajnjak i mineralna đubriva, ne vrši se prekopavanje i oranje zemljišta. Popuna zemljišta organikom (kompostom) vrši se vraćanjem zemlji onih delova kultura, koje ratar ne upotrebi za hranu. Pri tom, povraćaj se vrši kompostiranjem otpadaka i tlu se vraća nekoliko puta više organskih hemijskih elemenata nego što je potrebno sledećem pokoljenju biljaka. To je najrentabilnija agrotehnika, koja daje visoke prinose, koja praktično ne zavisi od vremenskih uslova, i koja je najkvalitetnija,odnosno, najbolja, za zdravlje potrošača.

Jovan Drobnjak:
                                            ŠTA JE TO HUMUS I ZBOG ČEGA JE BAŠ ON GARANT 
               PLODNOSTI ZEMLJIŠTA
               Vrlo veliki broj poljoprivrednika misli da je humus, kompost ili trulež. Znajući, pritom, da je humus garant plodnosti zemlje, zemljoradnici nastoje da unesu u zemljište što je moguće više komposta ili stajnjaka, a mnogi uz to dodaju još i mineralno „gnojivo“ (navodnici su upotrebljeni zato što je mineralna hemija otrov za zemlju i uništitelj humusa). Ni kompost ni stajnjak nisu humus. U njima se sadrži humus u relativno malim količinama. A uz primenu mineralnih „đubriva“, i ta neznatna količina humusa u kompostu ili stajnjaku se neutrališe. Na taj način količina humusa u zemljištu, uz istovremenu primenu komposta, stajnjaka i mineralnih „đubriva“ praktično se ne povećava.
               Međutim, baš humus je garancija plodnosti zemlje. Prema tome taj brižni zemljoradnik mora da zna šta je to humus i kako se povećava njegov procenat u zemlji.
               „Pedologija“ (nauka o zemljištu) objašnjava da se humusom nazivaju - nerastvorljivi ostaci biljaka i živih organizama. Analogne ovome su, naprimer, iskopine kostiju dinosaurusa ili praistorijskog čoveka. Ovi ostaci nemaju nikakve hranljive sastojke za biljke, već su granulisana masa raznih po veličini čestica, čiji sastav je oko 50% praznina. Pa, zapitaćete se, kako humus može biti garancija plodnosti zemlje, ako je totalno neutralan, a uz to je 50% praznina? Stvar je u tome što čestice humusa imaju po površini električni naboj, koji ima privlačnu snagu ka subjektu, jer ima suprotan naboj. Ti subjekti u zemlji su vodeni rastvori zemljišnih minerala i produkti razlaganja komposta (organike). Ti rastvori se vežu za površinu humusne granule i obrazuju oko nje tananu opnu. Ukoliko su humusne čestice vrlo sitne, a njihov broj dovoljno velik, onda je i njihova ukupna površina dovoljno velika i na njoj se sakupi mnogo vodenih mineralnih rastvora u opni. Nauka jedokazala da humus skuplja na površini svojih čestica vlage koja 6-7 puta premašuje njegovu težinu. Rastvor, skupljen na površini čestica humusa, koji veže koheziona sila električnog naboja, ne odlazi pod dejstvom zemljine teže u niže slojeve zemljišta, već ostaje u zoni korenja biljaka. Pod dejstvom sile teže ti rastvori ne odlaze zemljišnim kapilarima ni na površinu, gde bi vlaga isparila u atmosferu, a mineralne soli stvorile čvrst sloj na površini zemljišta. Na taj način, humus je skupljač i čuvar rastvora zemljišnih hemijskih elemenata, koji su hrana za biljke. Baš ove karakteristike humus i čine garantom plodnosti zemljišta. Čestice mineralnog grunta nemaju električno svojstvo na svojoj površini da zadrže na sebi zemljišne vodene rastvore. Na podlogama koje nemaju humusa ili ga imaju sasvim malo,vodeni mineralni rastvori slobodno odlaze iz sloja korenja u podzemne vode ili kapilarima zemljišta slobodno odlaze na površinu, uskrativši ih korenju biljaka. Plodnost takvih zemljišta je veoma mala, prinos na njima je veoma nizak.

Jovan Drobnjak:
Ovako je bilo meseca Aprila.

Zoran Petrov:
Hvala ti na ovim tekstovima!

Navigacija

[0] Indeks poruka

[#] Sledeća strana

Idi na punu verziju