Autor Tema: Godišnje Svetkovine, Božić  (Pročitano 187 puta)

Van mreže Mladen Lazić

  • Добри дух
  • *****
  • Joined: Mar 2010
  • Lokacija: Subotica
  • Korisničko ime: segrt
  • Poruke: 1678
  • Age: 42
  • Lokacija: Subotica
  • Karma: +19/-0
    • Imejl
Godišnje Svetkovine, Božić
« poslato: Decembar 30, 2011, 03:12:56 posle podne »
Godišnje Svetkovine, Božić – Rudolf Štajner


Slika 1. Rođenje Hristovo, Silazak Visokog Sunčevog Duha na Zemlju.

Dragi moji prijatelji kada se duhovna nauka bude tačno i dosta duboko razumela, ona će čoveka sve više i više uvoditi u neposredni život. Tom se životu on ne približava, kao što se veruje, preko materijalističkog načina mišljenja, nego se samo od njega udaljuje.

Ova je rečenica često ovde i na drugom mestu – ovom  ili onom prilikom izgovorena, da bi označila misiju antroposofskog pokreta. Ali će ta rečenica čudnovato zvučati ljudima sadašnjosti, jer mnogobrojni naši savremenici imaju odnekud mišljenje da se pravi život – ono što oni nazivaju „život“ – mora tražiti na sasvim drugoj strani, a ne iz onoga što može dati duhovna nauka; a ti ljudi imaju dabogme i to mišljenje, da se najmanje od antroposofije može tražiti da uvodi čoveka u stvarnu duhovnu praksu. Ali antroposofija će ipak to učiniti. Učiniće u najmanjem – učiniće u najvećem. Onda, kada se ljudi, što se bave javnim i drugim poslovima budu proželi antroposofijom, antroposofija će rešiti sva velika pitanja sadašnjosti na takav način, kako se ona moraju rešiti da bi čovečanstvo živelo punim životom. Sve one raznorazne zamršenosti, svi oni nezdravi odnosi u naše doba, sve što se naziva „pitanjima vremena“, a što se danas pokušava rešiti na diletantski način sa ovog ili onog gledišta, moći će se tek onda sa uspehom rešavati, kada se naši savremenici budu potrudili da se proniknu sa antroposofskom istinom. Ali s time ćemo se danas manje baviti; tek sam hteo dodirnuti.

Danas će nas zabaviti više čuvstvena strana, osećajna strana antroposofije. Treba da iskrsne pred dušu misao kako pri dubljem, osećajnom shvatanju života, baš u doba kao što je sada, život čoveku mora izgledati apstraktan, pust, izgubljen u pukom razumu i pojmovima. Vidimo u ovakvo doba, kada se približuje jedan od veliih praznika bilo Božić, bilo Uskrs, bilo Duhovi, vidimo kako se ljudi drže spoljašnjih oblika, izvesnih spoljašnjih pravila kod ovih praznika. Ali vrlo, vrlo malo je ostalo od onoga što su naši preci u ovakvim časovima živo u svojoj duši osećali! O, taj duboki dah osećanja, koji je strujao kroz dušu naših predaka u odnosu čoveka spram cele vaseljene i spram njenog božanskog osnova, taj dah je naročito oživljavao u doba takvih svetkovina. Jer takve svetkovine behu u duši nešto realno. Ona osećaše tada drugačije nego za vreme ostalog dela godine. Današnji čovek ne može ni pretpostaviti sebi šta je strujalo kroz dušu u davna vremena kada se dani skraćivahu sve bliži kraju godine a slavljaše se rođenje Hrista Isusa; – ili vaskrsenje Hrista Isusa, kada je sa zemlje snežni pokrov polagano nestajao i na površinu iskrsavalo ono što je zemlja ispod njega skrivala. Naš život je prividno konkretan. U istinu su osećanja naših savremenika postala apstraktna, samo razumska prazna. Ljudi prolaze ulicama – a odreda osećaju od Božićne svetkovine jedva nešto više nego radovanje poklonima; a što osim toga osećaju je u neznatnoj vezi sa onim dubokim čuvstvima koja prožimahu naše pretke u ta vremena. Čovek je eto, izgubio vezu sa životom. Povratiti u čuvstvima tu vezu, to je nešto što pripada misiji duhovne nauke.

Onaj ko se bavi samo pojmovima, samo idejama, – onim što se obično naziva gledanjem antroposofije na svet, – najmanje je shvatio antroposofiju. Tek ju je shvatio onaj koji zna, da celi svet čovekovih osećanja i čuvstava mora postati drugačiji kada se duhovna nauka uživi u srca i  u duše. A ono što je neko vreme bilo apstraktno, što je neko vreme bilo zaboravljeno u svome značenju, duboki smisao naših svetkovina, stupiće opet živo pred dušu. To će biti onda, kada čoveka obuzme opet ona prisna veza sa celim okolnim svetom onako, kako ga može obuzeti preko gledanja duhovne nauke.


Slika 2. Danas je od Istinskog Božićnog Duha ostala samo spoljašnja ljuska, fantazma, dok Istinski Božićni Duh čeka da ga ljudsko biće ponovo pronađe, kao deo Kosmičke Stvarnosti i potom ga obgrli svojom dušom.

Često nas je ovom prilikom zanimao dublji smisao božićnog praznika. Danas neka bude tako isto sa neke druge strane. Danas nek to bude tako da pre svega sebi objasnimo kako deluju antroposofske ideje i misli na svet naših osećanja, kako će one zbilja učiniti iz čoveka nešto sasvim drugo, nego što je sada; učiniće nešto usled čega će čovek opet znati šta znači: osećati u prirodi neposredno pulz duhovnog života – istinski osećati onu toplinu koja struji svetom i daruje život svim bićima. Danas je za čoveka kada se zagleda u zvezdano nebo preko apstraktne astronomije, zvezdano nebo ispunjeno apstraktnim materijalnim loptama. Te će se svemirske lopte čoveku opet pojaviti kao tela sa dušom i duhom: biće mu prostor opet ispunjen duhom i dušom. On će celi kosmos osećati – toplo, kao što se oseća na grudima prijatelja; samo što će, razume se osećati duh kosmosa dostojanstvenije, veličanstvenije.

Mi znamo, moji dragi prijatelji, da onakvu dušu, kakvu poznajemo u čoveka, takvu individualnu dušu koja tako reći stanuje u posebnom telu, možemo tražiti samo u čoveka. Kod drugih bića što nas okružuju moramo tražiti dušu druge vrste i  drugog oblika. I životinje koje žive oko nas imaju dušu; ali ćemo njihovu dušu uzalud tražiti ovde na fizičkoj ravni. Životinjsko Ja, mi ga nazivamo „grupnim Ja“, mora se tražiti na astralnoj ravnini – i cela neka grupa srodnih životinja – bilo da je grupa lavova, grupa tigrova, ili sve mačke, sve pojedine grupe srodnih oblika imaju zajedničku dušu zajedničko Ja. Prostorna razdvojenost ovde na Zemlji, ne smeta ništa. Da li je neki lav ovde u zverinjaku – a drugi u Africi, to je svejedno; svi lavovi zajedno pripadaju istom Ja, koga istraživač tajni može naći na astralnoj ravni. Ta grupna Ja su tamo zasebne ličnosti; i kao što je Vaša ličnost ovde u fizikalnoj ravni nešto zasebno, tako je grupno Ja nešto zasebno na astralnoj ravni. Kao što vaših deset prstiju pripadaju vašoj zasebnoj ličnosti, tako pripadaju svi lavovi grupnom Ja lava; i kad bismo se upoznali sa pojedinim grupnim Ja, na astralnoj ravni našli bismo da je mudrost najupadljivija osobina grupnih Ja, ma koliko mala izgledala mudrost pojedinih životinja na Zemlji. Niko ne sme suditi o svojstvu grupnog Ja, životinjske ličnosti na astralnoj ravni, po osobinama pojedinih životinja ovde. Kao što naši prsti ne pokazuju osobine individualnog Ja, tako ni pojedine životinje ne pokazuju osobine grupnog Ja – mudro postupaju ta grupna Ja, mudrije su pojedine životinjske duše nego što možete zamisliti.


Slika 3. Životinjska grupna Duša ili grupno Ja živi na astralu. One su beskrajno mudre.

A oni postupci životinja, koje ovde poznajete jesu delo grupnih bića. Ta grupna Ja žive u našoj atmosferi u okružju naše Zemlje: oko nas naokolo možemo ih naći – kada pratite let ptica kako se na kraju jesenja sele od severoistoka prema jugozapadu – i kako se, kada dolazi proleće, opet sele u domovinu od jugozapada prema severoistoku, pa kada zapitate: ko vodi mudro tu ptičiju seobu? Tada nailazite kao okultni istraživač, kada potražite pojedine istraživače i vođe, na grupna Ja pojedinih rodova i vrsta. U svemu životinjskom puku živi astralno Ja. To Ja je na astralnoj ravni isto tako Ja, kao ovde ljudsko Ja – samo što je mnogo, mnogo mudrije. Mnogo pametnija Ja nego što su ovde fizički ljudi jesu tamo na astralnoj ravnini zasebne grupe ličnosti, koje svoje pojedine članove imaju ovde na fizičkoj ravnini. I sve što je kod pojedinih životinja mudro udešeno, objava je mudrosti grupnih Ja životinja. Sasvim drugačije koračamo po svetu kada znamo da sa svakim korakom prolazimo između bića, kojima vidimo dejstvo.

Gledamo li carstvo bilja tada znamo da se Ja toga biljnog sveta nalazi u još višem svetu od onoga gde su grupna Ja životinja. Pojedina Ja biljaka stoje u duhovnom svetu ili u „devahanu“ i u suštini ima vrlo malo tih Ja biljaka; jer sva ta Ja biljaka obuhvataju mnoge, mnoge pojedine biljke koje su na Zemlji, – mnoge vrste. A kada bismo potražili mesto gde se mogu naći, ta biljna Ja, gde se prostorno mogu naći, tada bismo došli do središta Zemlje. Sva biljna Ja su okupljena u središtu Zemlje.

Bile bi vrlo primitivne predstave u nekoga ko bi hteo zapitati da li sva ta razna Ja imaju mesta. U duhovnom se sve proniče. Ko to ne razume dolazi do shvatanja kakvo sada sadrži neka knjiga, koja se i antroposofima osobito preporučuje. Ona, istina je, govori o duhovnim svetovima, ali tako da se kaže: kada bi u toku jedne hiljade godina živelo trideset milijardi ljudi, čije bi duše trebale ostati oko Zemlje, tada bi tu bilo toliko duša da bi za njih bilo mesta. Dobre su namere ove knjige, – ali je grdno trivijalna. („Nepoznate sile“ od K. Flamariona).

Ja biljaka moramo tražiti u središtu Zemlje, jer je i sama Zemlja kao planet ceo jedan organizam – i tako kao što je kosa na vašem organizmu, tako su biljke delovi na organizmu naše Zemlje, nisu zasebna samostalna bića, nego članovi Zemljina organizma. Bol i radost kod biljaka jesu bol i radost organizma Zemlje, treba samo da se setimo što je već pre nekoliko nedelja kazano na temu bola i radosti u biljnom, svetu. Ko te stvari ume posmatrati taj zna, ako se neka biljka – ukoliko se tiče gornjih delova – povredi, ta povreda ne izaziva osećaj bola kod organizma naše Zemlje. Ona čini Zemlji prijatno osećanje – to je kao kada tele sisa na majci kravi, što takođe izaziva prijatno osećanje. Jer ono što u bilju niče iz zemlje, ma da je čvrsto, – to zelenilo – što iz Zemlje niče može se kod Zemljina organizma sravniti sa mlekom životinjskog organizma. I kad na jesen kosač kosom poseca travke tada to za onog, ko ideje duhovne nauke ume da oživi do dušinih osećanja, nije samo apstraktan događaj; nego zamah kose znači dah užitka koji se širi po livadi, tako svako košenje useva posejava polje osećanjima veselja.


Slika 4. Žeteoci žita donose radost našoj Majci Planeti Zemlji, u njenim nedrima prebivamo.

Tako učimo saosećati sa organizmom Zemlje, kao što osećamo na grudima prijatelja. I upoznajemo bol Zemlje kada znamo da čim biljke čupamo sa korenom Zemlja oseća bol. Za Zemlju znači bol, kada biljke čupamo sa korenjem. Već je rečeno: tu se ne sme prigovoriti da bi u nekim okolnostima moglo biti bolje kada bi se neka biljka presadila sa korenom, nego kad se uzbere cvet, takve okolnosti nemaju ovde nikakva značaja. Ako neki čovek počinje da sedi pa, da bi ostao lepši čupa prve sede vlasi, ipak ga to boli.


Slika 5. Iščupano drvo, mesto gde Zemlja doživljava bol, oseća se u atmosferi.

Tako se učimo da saosećamo sa okolnom prirodom, i priroda nam postaje sve više duša i duh. A kada izađemo u neki kamenolom pa, tamo radnici odvaljuju kamenje, tada nam to, ako antroposofske ideje produbimo do dušinih osećanja, ne ostaje kao nešto apstraktno. Tada ne vidimo samo kako leti kamenje iz stene – pa nam ne ostane apstraktno ni onda kada se stena rasprskuje. Već saosećamo ono što tamo izvan nas oseća produševljena i produhovljena priroda. A kada je pred nama čaša vode, pa u vodu bacimo nešto soli ili komad šećera te vidimo gde se so ili šećer topi, i tada osećamo nešto: tu unutri ima duše. Pa ako želimo znati kakve tu ima duše, ne smemo primenjivati obične analogije. Jer lako bi se moglo misliti onda, kada radnik odvaljuje kamenje, to prirodu boli; ali je istina baš suprotna. Ono što se u carstvu kamenja zove rasprskavanje, prouzrokuje prirodi najveću radost, prisno osećanje prijatnosti; a tako isto prisno je osećanje prijatnosti kad u vodi rastopimo komad šećera ili soli. Tada struje kroz vodu osećanja prijatrnosti mineralnih tela – koja se tope, u drugim prilikama je drugačije.


Slika 6. Kamenolom, mesto gde se kamen raspršuje je mesto gde Zemlja doživljava radost.


Sećamo se prastarih vremena Zemlje, onih vremena Zemlje, gde ova beše jedno vatreno i tečno telo, a sav metal i mineral u našoj Zemlji beše rastopljen. Onako Zemlja ne bi mogla ostati; jer je morala postati pozornica na kojoj mi živimo, čvrsto tlo na kome se možemo kretati. Metali i minerali morahu očvrsnuti iz tečnog elementa, morahu postati čvrsti, morahu se stegnuti. Što u tečnom elementu beše rastopljeno, moralo se skuptiti, kristalizovati; dakle, sličan proces kakav nam se prikazuje u čaši vode gde ste rastopili so. Ohladite vodu i videćete kako se kristali soli izdvajaju iz vodene mase kao čvrsta tela. – Ako pratite ona osećanja koja se tu odigravaju onda znate da su to osećanja bola u naoko mrtvom carstvu kamenja. Sve prividno razoravanje i rasprštavanje kamenog carstva je za Zemlju prijatno osećanje. Sve konsolidovanje, sve očvršćavanje, sve kristalizovanje, biva u bolovima – i u bolovima se obrazovalo sve kamenje, svi čvrsti minerali zemaljskog stana po kome naokolo hodamo. Tako se to, više ili manje zbilo kod očvršćavanja naše Zemljine lopte.


Slika 7. Kristalizacija je mesto gde Zemlja doživljava bol. Ne kaže se bez razloga da nas je Majka Zemlja u trudovima i bolu rodila, dok se materija kristalizovala.

Ako pogledamo budućnost razvoja naše Zemlje moramo si ovu pretpostaviti tako, da ono što je čvrsto postaje sve tečnije, da se rastapa. Ta, na kraju se Zemlja pretvara u ono što zovemo „astralna Zemlja“, pošto Zemljina materija postaje sve finija i finija. Tako moramo u prvoj polovini razvoja naše Zemlje smatrati njene mineralne sastojke onim što u bolu i patnji postaje pozornica za naše stanovanje. A ukoliko se približuje kraj, provejava razvoj Zemlje sve više blažena sreća. I sva Zemlja će biti zagnjurena u osećanje sreće onda kada se bude pretvorila u nebesku planetu koja će u svetu postojati astralno.


Slika 8. Umetnički doživljaj „Astralne Zemlje“

Kada posvećeni govore, izgovaraju u njihovim rečenicama uvek duboke tajne. Izgovaraju takve tajne da se njihove rečenice mogu štaviše, razumeti na razne načine; jer u njima ima mnogo smisla. Sv. Pavle, koji beše jedan od posvećenih, izgovarao je takve rečenice gde počiva uvek višestruki smisao. Ukoliko dalje budemo sami dolazili u razumevanje svemira, duhovnih svetova, time će nam dublje izgledati takva Pavlova izreka. Pavle je znao da su zemaljska telesa u bolovima očvrsnula i da uzdišu za svojim odrešenjem, za svojim oduhovljenjem, „onebovljenjem“: „da će se i sama priroda osloboditi iz robovanja raspadljivosti u slobodu slave sinova Božijih. Jer znamo da vaskolika priroda stenje i pati sve dosad!“ Na one bolove kroz koje su se obrazovali čvrsti minerali do ovoga na čemu idemo i stojimo – na njih misli posvećeni Pavle u dubokim rečima. – U duhovnoj nauci ne poznajemo ono pravo, sve dok je ona za nas samo sistem mišljenja. Ono osobito je baš to da se ideje duhovne nauke pretvaraju u osećanja i da postajemo drugi ljudi, jer na svakom koraku – kod svega što oko sebe vidimo – učimo osećati nešto! – na to su eto, mislili oni koji su zaista nešto znali u ezoterskoj nauci hrišćanstva. Možete pratiti sve do osamnaestog veka hrišćanske pisce koji imađahu još neko osećanje za život u prirodi, za radost i bol. Otuda nam govore iz njihovih spisa reči koje su danas čoveku samo puke reči – ili u najboljem smislu alegorije i slike.  Međutim te reči treba shvatiti kao nešto istinsko: „Nemojte samo razmišljati o prirodi, treba da je osećate, i probate i doživljujete!“

Na to su pomišljali kada kosač kosi livadu da to okusimo, da osetimo ona čuvstva koja struje preko polja. A kada vidimo gde čovek u kamenolomu odbija kamenje, da tada saosetimo blaženstvo u prirodi. A kada gledamo kako se mulj nanosi i slaže tamo gde neka reka utiče u more, da naučimo osećati kako se tu zajedno sa muljem slažu osećanja bola. Tako nam priroda postaje sva produševljena. Tako se čovekova duša širi iz tesnoće. Osećanje se uliva u okolni svet. Na taj način bivamo sa celom prirodom koja se oko nas prostire, – malo pomalo – jedno. A  kada tako postanemo jedno sa celom prirodom oko nas, tada osećamo i krupnija zbivanja u njinoj duhovnosti, duševnosti. Tada osećamo kada se u proleće dani produžavaju, kad sve više svetlosti struji na Zemlju, kad iz tajnovite Zemljine unutrašnjosti niču biljke koje bejahu u Zemlji, u svojim klicama, i kada se sve opet pokriva zelenilom tada, osećamo da ističe ne samo ono što vidimo – to osipanje mladim zelenilom, – osećamo da se tu dešava i nešto duševno. A kada pred zimu dani bivaju nešto kraći i sve manje svetlosti dopire na Zemlju, biljke se povlače natrag, zelenilo se menja, tad osećamo nešto slično kao kad uveče i mi sami umorni prilazimo snu. I nešto slično osećamo u proleće kada se priroda budi, a taj izraz nije za nas puka alegorija, nego prava istina. I mi osećamo menu prirode – menu duše i duha u prirodi. Osećamo kako počev od sredine leta sve silazi, kako se duša naše Zemlje spušta u stanje njenog sna. Ali onda, kada se čovek uveče spušta u san, pred nama je onaj živi osećaj koji smo često opisali: postupno se izvlači astralno telo sa čovekovim Ja; oslobađa se i lebdi u svome rođenom svetu. I kada bi čovek u sadašnjem stanju čovečanskog razvoja mogao ono što će moći jednom, tada bi kod uzdizanja astralnog tela i eterskog tela iz fizičkog tela zasijala duhovna svest. Čoveka bi okružila duhovna vreva i duhovni svet; čovek bi se naprosto dizao istupivši iz svog fizičkog tela u drugi oblik postojanja. To i biva tako – samo što čovek u sadašnjem stanju svoga razvoja ne zna o tome ništa. To se pak događa i sa našom Zemljom. Astralno telo Zemljina okružja preobražava se u toku godine. Preobraženja su razna na obim zemljinim polukuglama (to nas danas ne zanima). U ono vreme kada bilje i uopšte život niče iz Zemlje, tada je Zemljino astralno telo zaposleno sa prirodnim životom naše Zemlje. Ono se brine za rašćenje bilja; ono se brine za sve što se događa na Zemlji oko nicanja i bujanja. A na jesen kada Zemlju obuzme kao neki san, prelazi to astralno telo na neko duhovno stvaranje.

Oni koji živo osećaju to Zemljino zbivanje, ti znaju da za vreme najvišeg položaja Sunca – od proleća sve do u jesen – u svemu što napolju niče i uspeva mogu neposredno videti spoljnu objavu Zemljinog duha. A onda pak, kada se približi jesen stoje neposredno pred oslobođenim Zemljinim astralnim telom. A kada su dani najkraći tj. kada se spoljašnji fizički život najviše približio snu, tada se probudio duhovni život. A šta je taj „duhovni život Zemlje?“ Ko je Duh Zemlje?

Taj „Duh Zemlje“ nazvao se sam Duhom Zemlje – tada, kada govoraše: „Koji jede hleb moj, gazi mene petom svojom!“ i kada ukazivaše na čvrstu hranu koju proizvodi Zemlja govoreći: „Ovo je telo moje!“ – i kad ukazivaše na sokove koji struje u svemu živome govoreći: „Ovo je krv moja!“ Sam je tada ovim obema izrekama označio Zemlju za svoj organizam.


Slika 9. U Jovanovom Otkrovenju nam Hristos kaže: „Ja sam izdanak potomstva Davidova, sjajna zvezda Danica“.

Sve to beše drugačije u prethrišćansko doba a drugačije postade u hrišćansko doba. Jer takvo kakvo je u hrišćansko doba, postalo je tek u jednom određenom času Zemljina razvoja. – za vreme kratkih dana, kada se igrahu Misterije drevnog doba, obraćahu se oni koji se posvećivahu, svim svojim duševnim bićem, ka Suncu. I u „dubokoj ponoći“, otprilike onog dana koji poznajemo kao dan Božića, behu ti što se posvećivahu dovedeni dotle, da mogahu videti Sunce u ponoćni čas. Jer tada behu uzdignuti do vidovitosti. Sadašnji čovek ne može videti Sunce u ponoć, jer ono je s druge strane Zemlje. Ali za vidioca nije fizička Zemlja nikakva zapreka gledanju Sunca. On vidi Sunce u njegovoj duhovnoj bitnosti. I kad oko ponoćnog časa u svetim Misterijama vidioci gledahu Sunce tada viđahu vladaoca Sunca, Hrista. Jer tamo beše on – za one, za koje je trebalo da sa njim stupe u vezu. On tad beše zaista tek u Suncu.

Kad je na Golgoti tekla krv iz rana, beše to značajan događaj za vaskoliki razvoj Zemlje. Niko ne razumeva taj događaj ako ne može razumeti da se hrišćanstvo temelji na jednoj mističnoj činjenici. Da je neko vidovitim pogledom mogao sa neke daleke planete pratiti razvitak Zemlje u toku hiljadu godina, video bi ne samo Zemljino fizičko telo već i njeno astralno telo. A to astralno telo bi pokazivalo vekovima neke određene svetlosti, određene boje i određene likove. U jednom trenu to se promenilo. Pojaviše se drugi likovi, zasinuše druge svetlosti i druge boje. A to beše onaj čas, kada na Golgoti tecijaše krv iz rana Spasiteljevih. To ne beše samo ljudski događaj, nego beše svemirski događaj. U tom događaju pređe Hristovo Ja, koje se pre smelo tražiti samo na Suncu, na Zemlju. Spoji se sa Zemljom, i sad u duhu Zemlje nalazimo Ja Hrista, Ja Sunca. I posvećeni može sad u novo vreme videti Sunčev duh, koga beše u svetim Misterijama drevnog doba tražio u ponoćni božićni čas na Suncu – može ga videti u Hristu samom – u središnjem duhu Zemlje.


Slika 10. Misterija na Golgoti. Kada je Sunčev Duh Hrista prožeo Zemlju.

Srž hrišćanske svesti je u tome da čovek oseća sebe živo spojena s Hristo–duhom. Nije to samo obična svest o Hristu nego svest hrišćanskog posvećenika.

To je ono zbivanje što se odigrava svake godine kad se dani skraćuju i Zemlja–priroda tone u svoj san. Zbivanje je takvo da možemo stupiti u neposredan odnos sa duhom Zemlje. Zato nije niklo iz proizvolje već iz načela posvećenosti da se Spasovo rođenje stavlja u vreme najkraćih dana i vreme najdužih noćiju. Vidimo kako se spojilo sa skraćivanjem dana i produživanjem noćiju nešto tako beskonačno važno u duhu. I osećamo da u tom prirodnom zbivanju ima duše, i štaviše najviša duša koju možemo osetiti u zemaljskom razvoju.

Kad izgovarahu ime Hristovo prvi hrišćani ne zamišljahu samo neku nauku ili neki zbir misli. Izgledalo bi im potpuno nemoguće da se nekoga nazove Hristom samo radi onih izreka koje beše izgovorio Hrist–Isus, radi onog što smatramo hrišćanskim naukom. Ne bi nikom palo na pamet poricati da se te izreke nalaze i u drugim religijama, i nikom ne bi palo na pamet da u tom vidi nešto naročito. Tek se danas, baš u školovanim krugovima smatra se osobito važnim što se nauk Hrista Isusa podudara sa drugim religijama. Tačno je: jedva će se naći stav koji ne beše naučavan ranije; ali o tom se ne radi. Nije samo po nauci hrišćanin vezan za Hrista; nije hrišćanin onaj koji veruje u reči, nego onaj hrišćanin koji veruje u Hrista. Biti hrišćanin znači osećati sebe u vezi sa Hristom koji istinski prebiva na Zemlji. Priznavanje samo Hristove nauke nije propovedanje hrišćanstva. „Propovedanje hrišćanstva“ znači gledanje u Hristu onog duha što smo sad baš ocrtali kao vladaoca Sunca koji je onog trena kad je na Golgoti tekla krv preselio svoj rad na Zemlju i tako uvukao Zemlju u delatnost Sunca. Zato se oni prvi koji naveštavahu, ne osećahu ni malo pozvani da naveštavaju samo reči, nego smatrahu za najvažnije da naveštavaju ličnost Hrista Isusa: „Mi smo njega videli kad je s nama bio na svetom bregu!“ Bio je tu, – oni su ga videli – to im beše važno. Od tog događaja istorije polazi sav potonji razvoj čovečanstva na Zemlji. – To se onog doba osećalo. Zato govorahu učenici: „Nama je vrlo važno da smo bili sa njim na svetom bregu; ali nam izgleda veliko i to da se u njemu ispuniše reči proroka, koje su potekle iz same istine i mudrosti!“ Ispunilo se ono što su proroci znali unapred. Tada se pod „prorocima“ razumevahu posvećeni, koji mogahu predskazivati Hrista jer su ga videli u svetim drevnim Mistrerijama oko ponoćnog božićnog časa. Prvi Hristovi učenici predstavljaju događaj Golgote kao ispunjenje onoga što se oduvek znalo – i zato se u čuvstvima znalaca kovitla ogroman preokret.

Ako upremo pogled na neko prethrišćansko doba i sve dalje izlazimo u onu davninu, sve više nalazimo da je svekolika ljubav bila vezana za krvna sveze. Još u hebrejskom narodu, odakle je proizišao i sam Hristos vidimo ljubav samo u krvnim srodstvima. Vidimo gde se vole samo oni u kojima teče zajednička krv. A to beše i ranije uvek, da je ljubav počivala na prirodnom osnovu, na zajedničkoj krvi. Duhovna ljubav nezavisna od krvi i mesa doselila se na Zemlju tek sa Hristom. A u budućnosti zavisiće od ispunjenja one izreke: „Ko ne napusti oca i mater, brata i sestru, ženu i decu!“ – Ko bude vezao ljubav za njen prirodni osnov, krv, nije u tom smislu hrišćanin. Duhovna ljubav će strujati čovečanstvom kao velika bratska sveza, a to je plod hrišćanstva


Slika 11. Simbol produhovljene, bratske ljubavi koja struji čovečanstvom.

Ali zato upoznaje čovek preko hrišćanstva i najveću slobodu, najveću unutrašnju nezavisnost. Još Pavle govoraše: „Ja se sećam starih dana i razmišljam o pradavnom dobu!“  Beše to u stara vremena stalno čuvstvo: podizati pogled ka pradavnim precima. Osećalo se da krv praroditelja kruži još te uvek u sopstvenim žilama i svoje Ja se osećalo vezano za Ja praroditelja. Kada je to čovek hteo osobito osetiti, još u samom starom hebrejskom narodu, izgovarao je ime „Abraham“; jer čovek se osećao u tome, u zajedničkom strujanju krvi što žubori još od Avrama. I kad bi Hebrej hteo izgovoriti ono što mu je najviše, rekao bi: „Ja sam jedno sa Abrahamom!“ A pošto bi telo umrlo njegova bi duša otišla – ima to duboku pozadinu – natrag u krilo Abrahamu; ali to je vrlo, vrlo duboka pozadina. Tada još ne beše one samoastalnosti koja se uselila u svest čoveku kroz Hrista Isusa. Kroz Hrista Isusa uselilo se u čoveka saznanje istine „Ja sam“ – ali jedno se tada još nije osećalo: potpuna božanstvenost najuzvišenijeg božanskog bića čovekova. Oni osećahu „Ja sam“ – ali to dovođahu u vezu sa precima. Osećahu to u zajedničkoj krvi što struji od vremena Abrahama.

Slika 12. Abraham praotac Hebreja.

Eto sada Hrista Isusa. On donosi svest da u čoveku ima nešto mnogo starije, nešto mnogo samostalnije. Da „Ja jesam“ nije samo nešto što sadrži ono zajedničko u nekom narodu, nego što stoji u pojedinoj ličnosti – da i ljubav mora težeti u pojedinoj ličnosti iz sebe van. Ja koje stoji danas u vama, ograničeno spolja, traži duhovnu ljubav izvan sebe.

Ovo Ja se ne oseća jedno sa ocem što beše Abraham, nego sda duhovnim ocem sveta: „Ja i otac smo jedno!“ A još je dublja izreka – mada je ova značajnija – jer više otkriva shvatanju, ona gde Hristos objašnjavaše ljudima da nije najdublje to što kažu: „Bejah već u Abrahamu!“ Objašnjavaše im da je „Ja sam“ starijeg porekla, da proističe iz samog Boga: „Pre Abrahama beše JA SAM!“ Tako glasi izreka u pra–štivu. Obično stoji tako da niko ništa ne može razumeti. Ne: „Ja sam pre nego se Avram rodio!“ – Pre Abrahama beše „Ja sam“, to najunutarnije duhovno biće koje svaki nosi u sebi samom.

Ko razume ovu rečenicu prodire duboko u biće hrišćanskog gledanja i hrišćanskog života, te razumeva zašto Hristos ukazuje i na ono: „I evo ja sam s vama u sve dane do svršetka sveta!“ A zato treba da osetimo i tačno shvaćeni božićni antifon koji nam uvek ponovo na hrišćanski božić kaže pravečnu tajnu vanvremenosti tog „Ja jesam“. Ne veli se u bižićnoj pesmi kao da se seća „danas pomišljamo da beše rođen Hristos!“ nego svaki put glasi: „Danas nam se Hristos rodi!“ Jer taj događaj je van vremena. I ono što bi jednom u Palestini događa se za onog ko nauku pretvara u osećanja i u čuvstva, u svakoj božićnoj noći uvek ponovo.


Slika 13. Rođenje Hrista je Kosmički događaj.

Duhovno naučno shvatanje sveta učiniće da čovek opet živo oseća to što se sa takvom svetkovinom htelo iskazati. Nije misija tog shvatanja da bude neka apstraktna nauka, neka apstraktna teorija, nego da čoveka opet uvede u pun život, da mu život ne izgleda kao nešto apstraktno nego kao svuda ispunjen dušom. A dušu osećamo kad izađemo u kamenolom i kad vidimo kako pršti kamen, – dušu osećamo kad vidimo selenje ptica, – kad vidimo kako kosa preko polja grabi, – kada Sunce izlazi i zalazi – i osećamo utoliko dublju duševnost ukoliko dublje pojave gledamo. A na velikim prelazima godine osećamo najvažnije duševne događaje; i ono što je za nas najvažnije da treba da naučimo osećati na velikim prelazima godine, koji su obeleženi našim praznicima.

Tako će naši praznici opet postati nešto, što kao živi duh prožima ljudske duše. I u takvim časovima praznika čovek će se opet uživeti u svekoliko stvaranje i tkanje celovite duhovne i duševne prirode. A nek zasad antroposof kao izvidnik oseti unapred šta praznici opet mogu postati, kada čovečanstvo bude ponovo shvaćalo duh – i šta znači: shvaćati ponovo „duh u praznicima“.  Među one sile koje čovečanstvo izvode u svet dolazi i to što antroposofi već danas u praznične dane osećaju od onoga što oseća i čuvstvuje i sama priroda; i kada se u takvim važnim trenucima sećaju onog što donosi ljudima duhovna znanost u toj životnoj nauci. Tada će antroposofija biti živa činjenica duše, biće Vitaesophia; a to će najbolje biti u ono godišnje doba kada se duša svetova osobito priklanja do nas i osobito prisno spaja sa nama.

„Upoznaj Sebe“ Časopis za Antroposofiju i Umetnost

preuzeto sa:
http://hramezoterije.com/godisnje-svetkovine-bozic-rudolf-stajner/
« Poslednja izmena: Decembar 30, 2011, 05:34:39 posle podne od strane Mladen Lazić »