General Category > Antroposofske teme

Dorian Schmidt - Radionica o životim silama u nama i oko nas

(1/2) > >>

Zoran Petrov:
Imam veliko zadovoljstvo da objavim da će Dorijan Šmit po prvi put u Srbiji održati radionicu o gradivnim silama. Dorian je radio od 1993. na razvoju metodičnog načina za postizanje percepcije i znanja o životnim snagama unutar i oko nas. Polazeći od svoje duboke povezanosti s prirodom - i sam je bio vrtlar dugo vremena - Dorijan je od 1999., u saradnji s biodinamičkim pokretom radio na različitim istraživačkim projektima, između ostalog i u pogledati aspekata kvalitete testiranja.

Dorijan je autor knjige "Životne sile - gradivne sile". Svoj boravak u Srbiji posvetiće i održavanju ove radionice na kojoj će se primenom praktičnih vežbi učesnicima omogućiti da vremenom poboljšaju svoju percepciju za spoznajom eteričnog sveta i sila. Dorijan će voditi sudionike kroz tri različita nivoa prirode: na prvom nivou gledaćemo na fizičke uslove zemlje, uključujući tlo, vegetaciju i klimu; na drugom nivou  usmerićemo pažnju na četiri etera i žive sile koje deluju u prirodi; a na trećem nivou nastojaćemo uočiti kreativne prirode bića koja su međusobno spojena, npr. stabla, mesto, ili celo područje. Kroz ovaj proces, koji uključuje intenziviranje čula percepcije i posmatranje duše, možemo početi da doživljavamo i prepoznajemo prirodu u oba njena aspekta - fizičko-živućem i duševno-duhovnom.

Broj mesta je veoma ograničen!

Radionica će se održavati od 18.08. - 21.08.2011 na našoj farmi kod Vršca.

Zoran Petrov:
Mesta ima za 20 ucesnika! Cenu jos ne znamo ali bice u skladu sa nasim plateznim mogucnostima. Dorijan je naglasio da ne zeli da cena bude razlog da neko ne dodje!

Zoran Petrov:
Upravo sam dobio poruku od Dorijana:

Cena 4-dnevnog kursa biće 40 eura. Sve će se odigravati na našoj farmi - kuvaćemo zajedno hranu. Ko želi može i da kampuje na farmi. Na samoj farmi ima 5 kreveta za spavanje. Kod nas u kući može još jedno 8 ljudi da spava.

Postoji mogućnost i da se dobije popust u hotelu za smeštaj. Ko je zainteresovan neka mi se javi da pomognem oko organizacije.

Pozdrav

Zoran Petrov:
Ovo je uvodni materijal za seminar koji će održati Dorijan Šmit a koji je preveden od strane Nade Škondrić. Najlepše hvala!


Dorijan Šmit

POSMATRANJA U OBLASTI GRADIVNIH SILA U PRIRODI
METODE I REZULTATI


Deo I
Vežbanje i iskustvo

Da bismo mogli da pristupimo i posmatramo oblast životnih sila – eterskih gradivnih sila u svetu prirode oko nas – neophodno je da proširimo sposobnosti posmatranja izvan čulnih opažanja. Organi posmatranja koji su nam potrebni su žive i unutrašnje prirode. Njihovo korišćenje, tj. stvarajanje neophodnih unutrašnjih telesnih, živih i duševnih stanja iziskuje duhovnu dimenziju, određenu količinu snage Ja-bića. To ne bi trebalo pobrkati sa snagom ličnosti, čija je priroda više psihološka. Tačnije, tokom odlučnog stremljenja prema cilju, Ja-biće se javlja kao sila u pozadini ili uključuje sposobnost nadvladavanja naizgled nerešivih životnih kriza.

Uslovi
Organi posmatranja se razvijaju stalnom vežbom. Rudolf Štajner je često govorio o prirodi ovih vežbi, a ovih godina je mnogo pisano o uslovima koji su za to potrebni. Ova tema je neiscrpna. Prema tome, u onome što sledi autor će izneti samo neku vrstu pregleda onoga što mu se čini bitnim.

Glava i misaona aktivnost
Što se tiče glave, misaona aktivnost mora biti u stanju da deluje kao „ukrotitelj“. S jedne strane, posmatrač mora da bude u stanju da smisleno i živo zajedno zadrži različite misaone sadržaje koji su vrlo udaljeni jedan od drugog prema načinu na koji su doživljeni. S druge strane – što je još važnije – njemu je neophodna sposobnost da potpuno priguši sve što je do sada naučio, čuo ili pročitao, zajedno sa svim što je sam smislio i da to čvrsto postavi u drugi plan. Nije potrebno da to sve potpuno nestane, već da ostane negde u glavi, a da pri tom može u isto vreme svesno da se prizove. Inače, tokom posmatranja neće biti moguće razumeti šta se posmatra ili doživljava. Onda će ostati samo sećanje na lepo – ili ne baš lepo – iskustvo, ali bez ikakvog sadržaja.

Aktivnost grudi i osećanja
U odnosu na grudi, treba da postanemo svesni steznika antipatičnih i simpatičnih tendencija, koji obuzdava naše svakodnevno ponašanje. Istina je da nam veliki broj naših uobičajenim sudova koje donosimo u svakodnevnom životu pomaže da se sa njim izborimo. Međutim, u početku ništa od ovih sklonosti ne želimo da bude prisutno prilikom posmatranja, izuzev onih koje svesno želimo. Svaki nekontrolisani unutrašnji podsticaj istog časa pokreće žive struje, osećanja i misaone oblike i rezultat je da nam to krade trud i energiju dok razmišljamo o pitanjima kao na primer „šta sam zapazio?“ ili „šta sam zamišljao?“

Udovi i aktivnost volje
Što se tiče udova, neophodno je dok se posmatra opustiti telo do izvesne mere i ostati u opuštenom položaju. Telesne funkcije, kao što su disanje, krivni pritisak ili mišićni tonus, ne moraju da budu dovedene do potpuno opuštenog stanja kakvo je kod spavanja, već do stanja ravnoteže u kome mogu da se zaborave, tako da se „ne primećuju“. Za ovo je u početku verovatno neophodno da usvojeni određeni položaj ostane nepromenjen.
Čak i kada sposobnost za opažanje natčulnih sila počinje da se razvija, tu je još jedna prepreka koja nas ometa da u svetu prirode vidimo bilo šta osim onoga što nam naša čula i sopstvene misli i osećanja govore. Ova prepreka je duboko ukorenjena u stanovištu, prožetom tradicionalnom prirodnom naukom, koje se izražava otprilike ovako: „Imam telo. U njemu sam sadržan. Mislim moje misli u mojoj glavi i osećam moja osećanja u mom srcu. Moje telo, sa svojim čulnim organima, prenosi mi različite utiske spoljašnjeg sveta. Ako, na primer, vidim buket cveća, moje oči mi prenose čulne utiske oblika i boja tog cveća. Moj razum upija te utiske. Dok mi oni govore, osećam zadovoljstvo koje mi pruža taj buket. Ako je buket postavljen ispred mene sa namerom da mi ugodi, onda je ispunio svoj cilj. Ne znam zašto mi se tačno ovaj ili onaj čulni utisak biljnog sveta dopada. Takođe nisam svestan kako se dešava promena čulnog utiska u unutrašnji podsticaj. To se dešava bez obzira na sve.“

Da bismo postigli posmatranje natčulnih oblasti, vrlo je korisno, zadržavajući kritičku svest, ako možemo da uzmemo u obzir sledeće stanovište kao nešto što se podrazumeva, bar za neko kratko vreme: ja se „držim“ svog tela, imam misli, osećanja i čulne utiske. Ispred mene je buket žutih, crvenih i plavih cvetova. To cveće – pretpostavimo da je buket još uvek svež – postoji nezavisno od mene; ono pupi i otvara se u skladu sa određenim oblicima i bojama. Pored toga ono ima sopstveni duševni život oko sebe, prožeto je njime. Žuti cvet je prožet „skakutavim“, blistavim veseljem; plavi žudnom težnjom, pružajući se u daljinu; crveni sa ohrabrujućom, koncentrisanom snagom. Sve je to prisutno oko cveća, i veselje, težnja i koncentrisanost se nastavlja čak i onda kad napustim prostoriju i više uopšte ne vidim buket. Mogu da se radujem cveću zato što je radost „negde tamo“ i radost u meni iste vrste. Mada sam potpuno nezavisan u svom zadovoljstvu – čak i slika u mom sećanju može da prouzrokuje moje zadovoljstvo – najdublje zadovoljstvo je ipak da postoji nešto živo i aktivno oko tog cveća a isto je tako živo i aktivno u meni.

Potpuna potvrda ovih stvari donosi dva jednako potresna uvida. S jedne strane vidimo kako nam prilazi niz odgovornosti kojih jedva da smo svesni, pa ih stoga ne razumemo, prema komešanju života i duše u svetu prirode. Ne možemo da izbegnemo da primetimo ovo isto tako lako kao što možemo da primetimo jednostavne čulne činjenice. S druge strane, čoveku postaje jasno kako se svi živi procesi i duševne aktivnosti koje su u nama, u haosu koji nam neprestano preti, dešavaju u spoljnom svetu prirode na način koji je neuporedivo uređeniji, mirniji, kontrolisaniji i, konačno, delotvorniji i produktivniji. A to uključuje i misaoni proces, na koji smo, kao na naše isključivo vlasništvo, toliko ponosni. To je ponižavajuće i, za visoko razvijen osećaj sopstvene vrednosti današnih ljudi, teško prihvatljivo. Tačno na ovom mestu nastaju smetnje iz oblasti volje, smetnje kojih možda do sada nismo bili svesni da postoje. Na ovom mestu bi autor želeo da ponudi praktični savet iz sopstvenog posmatračkog iskustva.

 Da li se događa neko iskustvo u oblasti živog ili ne, zavisi od toga koliko je živih sila prisutno kod posmatrača s jedne strane, i u prirodi s druge strane, kada se to radi. Posmatrač mora da nađe ravnotežu između premalo i previše onih životnih sila koje mu se objavljuju kao zdrava osećanja, kao osećaj dobrostanja. Ako su njegove sile preslabe, na primer zbog zamora ili su „izvetrile“ posle jednostranog rada glavom, ili posle provođenja dugog vremena na mestima koja su pretrpana električnim uticajima, onda ove žive struje, one koje u stvari hoćemo da doživimo, teku mimo naše svesti i mogu da nam pomognu samo da regenerišemo naša tela. I ako jednog jutra skočimo iz kreveta pucajući od snage i sa osećajem da možemo da iščupamo drveće iz korena, moći ćemo samo da posmatramo sopstvenu telesnu prirodu.

Mada bujna živost kada je u našem telu ometa naše posmatranje, korisna nam je u svetu prirode koji posmatramo. Ima mnogo mesta u našoj okolini gde se ove ili one biljke ili grupe biljaka naročito snažno ispoljavaju, koje su posebno dobro oblikovane, sve do poslednje pojedinosti; moglo bi se čak reći, da su vrlo uspešene. To je kao da ta bića ili grupa bića – to čak može biti stena obrasla mahovinom, potočić ili prolazak oblaka – želi sebe da prevaziđe i da nam se obrati. Ako posle iznenađujućeg osećaja: tu se nešto pokazalo, ali šta je to? možemo da se vatreno zainteresujemo, bez misli i predrasuda i štaviše ostanemo mirni i pribrani, onda smo u najboljem položaju da se probijemo kroz zidove iza kojih su skrivene žive unutrašnje snage prirode.  Onda možemo, iz čiste predusetljivosti, da ispredemo nit prema drugom biću i putem te niti ili staze to drugo biće može da stupi u vezu sa nama. Onda snage drugog bića poteku prema posmatraču i to slivanje životne snage i svojstava unutrašnjeg života stvaraju osnovu našeg opažanja.

Posmatranje
Kada smo pripremljeni na opisani način i imamo nešto sreće sa spoljašnjim uslovima, šta je to što upoznajemo kada proučavamo biljku? – pokret! Nešto se komeša oko biljke. To nije deo biljke, naravno, nije ni insekt, nije ništa fizičko, ograničeno, zgusnuto ili materijalno. Ne, okolina biljke je ispunjena pokretom.

Prvi utisak se može uporediti samo sa udisajem vazduha, dahom vetra. To ne možemo da vidimo, samo da osetimo (drugim čulnim organima) i to nešto je izuzetno nestalno. Takođe su pokreti oko biljke tanani, laki, jedva primetni, tu su jednog časa a sledećeg ih nema, možda preuzeti od drugih pokreta koji su isto tako nejasni – sve je jedva shvatljivo. Ako u ovom času, na ivici svesti, nemamo spremne naše budne misli koje razumeju kako da pripišu pravo značenje tim tako neznatnim, nestalnim i čudnim utiscima i zadrže ih, onda ćemo se opet odvratiti od njih i vratiti se moćnim utiscima čula na koje smo tako ugodno i prijatno navikli. Možda nećemo čak ni primetiti ovo odvraćanje.

Ali ako naše misli mogu da daju pravi značaj onome što se posmatra i podstaknu nas na dalji napor i istrajnost – jer od toga zavisi napredak na ovom stepenu – onda ćemo putem ponovnog posmatranja biljke, kroz sve veću koncentraciju, steći preciznije utiske pokreta. Kao prvo, primećuje se da se pokreti ponavljaju tokom posmatranja. Radeći ovo, oni prave određeni obrazac. To dovodi do daljeg utiska: kretanja imaju jačinu. Oni imaju ciljanu, usmerenu, stvaralačku jačinu.

Kada vidimo pticu kako leti kroz vazduh, mi skoro ništa ne znamo o fizičko-dinamičkom međusobnom uticaju između ptice i vazduha. To možemo samo da zaključimo iz iskustva dejstva jakih vetrova na naše telo ili da naučno izračunamo na napravljenim maketama. Ali o tome nemamo neposredno opažanje, isto kao što ne možemo da vidimo snagu odnosa u statičnoj fizici drveta ili kuće.

Potpuno je drugačije sa posmatranjem živih sila. Opažamo svaki pokret kao noseću silu, doživljavamo njegovo „stvaranje“, opažamo – možda zvuči čudno – „nestalno biće“. U odnosu na fizičke sile – bilo to snažno potiskivanje u oblasti fizike, delotvorna hemijska reakcija ili ma koliko vešto kombinovani niz električnih impulsa u oblasti tehnologije – one su nešto izuzetno tupo, dosadno i monotono. U početku je snaga živih struja jedva primetna ali, produbljivanjem našeg posmatranja, svest o njima postaje sve jača i kod intenzivne pažnje može da postane toliko upečatljiva da se moramo zaštititi od njihovog prejakog uticaja na naše životne snage.

Onda nastaje sledeći utisak: snažni, stvaralački pokreti imaju znak, simbol tipičan za svako pojedino kretanje. Drugačije rečeno, simbol kretanja obuhvata njegov oblik i „raspoloženje“ u koje je kretanje uronjeno. Ovo dvoje bi se moglo opisati kao „pokret“. Sledeća tabela pokazaće nam nekoliko primera.

Pokret                                                         Oblik pokreta                                 Raspoloženje pokreta

                                             spiralni pokret ka unutra                          skupljanje u loptu (stezanje), donekle odvojeno stvaranje, individualizacija

                                       fluidno oscilirajući pokret                          nežno, nesebično nošenje, podupiranje u svetu

                                           pokret koji se grana šireći se                   napredujuće obuhvatanje, ozareno osvajanje

                                             pokret koji struji naviše i naniže               oživljavajuće prožimanje i obmotavanje, održavanje pokretnosti

                                               otvarajući pokret koji stremi naviše           brižno uzdizanje i nošenje, čuvanje i održavanje nekih uzdignutih stvari

                                              pokret zbližavanja                               vođenje i pritiskanje, zgušnjavanje, stezanje

(Očigledan nedostatak bilo čega nepoznatog u nekim od ovih crteža ne bi trebalo da dovede u zabludu da će se ovi oblici videti tokom posmatranja. Sasvim suprotno: doživljavaju se žive sile koje stvaralački rade u ovim oblicima.)

Oblike pokreta je često lako prepoznati i izraziti. Ali raspoloženja – kao što će primeri pokazati – nije tako lako izraziti rečima i tokom posmatranja su ponekad teško dokučiva. Izuzetno ograničena sposobnost čoveka da shvati takva iskustva se ovde vrlo brzo otkriva. Tek kroz posmatračevu stalno ponovljenu pažnju primenjenu s ljubavlju stvaraju se novi stavovi koji mu omogućavaju da prihvati i razume mnoge neobične oblike.

Posmatrač okončava prvi korak kada vidi kako rade – dok njegovi čulni utisci nestaju – talasasti, stvaralački pokreti gradivnih sila iza fizičkog sveta. On može dugo da ostane u ovom svetu, stalno iznova razrađujući sve zamršenije skupove gradivnih sila. Moći će da primeti najzačuđujuće stvari o najjednostavnijim biljkama; najneverovatnije veze i podudaranja sa vrlo različitim prirodnim pojavama.

Za uspeh u stvaranju prelaza iz sveta gradivnih sila u svet (elementarnih) bića neophodan je dalji korak. Produbljivanjem posmatranja, daljim pojačavanjem koncentracije i upornošću, pojaviće se bića. Pojedinačna, više njih ili nebrojeno mnogo bića je prisutno u ovim procesima kretanja, proticanja i prodiranja, živeći tu, nastanjujući ovaj svet sila. Duševno usredsređena bića – a ne duše koje se menjaju i oblikuju kao kod ljudskog bića – žive i stvaraju u gradivnim silama. Aspekt snage gradivnih sila i njihova prožetost duševnim bićem pripadaju jedno drugom kao dve strane istog novčića. To se može posmatrati s jedne ili s druge strane. Ipak metod opažanja sila razlikuje se od metoda opažanja bića. Promena od jednog do drugog je neka vrsta okretanja iznutra ka spolja; probijanja napolje ili prodiranja unutra; u svakom slučaju to je nepovezan prelazak.

Susret sa elementarnim bićima

Mnogobrojna obična elementarna bića koja se svuda javljaju, igraju važnu ulogu u razumevanju gradivnih sila biljke. Jer, ma koliko da smo sigurni da možemo da prepoznamo po načinu na koji su gradivne sile oblikovale približan fizički oblik biljke, ma koliko bili sigurni da možemo da shvatimo biljku kao „ispunjenost supstancom“ od komponenti ovih oblika, ipak u početku ostaje nejasno našem posmatranju kako gradivne sile dolaze u dodir sa čulno-vidljivom materijalnom strukturom. Zato što, ako se udubimo u opažanje gradivnih sila, biljka čulnog sveta je u početku potpuno izvan naše svesti i u živoj biljci nema pokazatelja veze sa fizičkim.

Tražeći povezanost, možemo da se krećemo između dve vrste opažanja, ali sada postajemo sve svesniji da je čulno vidljivo obeleženo težinom, tamom i pasivnošću a da su gradivne sile obdarene lakoćom, unutrašnjom svetlošću i neiscrpnom energijom. Razumevanje kako se ove polarno suprotne vrste sila spajaju smanjuje se; shodno tome, na pitanje kakvo zanimanje, ako ga uopšte ima, za lake, svetle sile mogu da imaju za bića povezana sa teškim i tamnim, postaje sve teže da se odgovori.

Kod posmatranja biljke može da se pojavi sledeći proces: predznak veze koja je u pitanju traži se u elementarnom svetu. Gradivne sile se doživljavaju jedna za drugom. Njihove međusobne povezanosti se istražuju. Polako se pojavljuje tipična slika ove ili one biljne vrste. Zatim ponestaje snage da bi se nastavilo. Sledi praznina. Takođe je beskoristan još jači napor. Ali ako provedemo još neko vreme u toj praznini, nešto novo počinje da se dešava. Nešto se događa, u početku slabo, nešto čemu duša veruje više nego nestalnim gradivnim silama. Pojavljuju se bića i ta bića se sada vide kako rade tamo gde se ranije ništa nije videlo.

Ma koliko različita ta bića bila, zajednička im je jedna određena sposobnost koja bi se mogla opisati kao „čvrstina“. Njihova „čvrstina“ je, s jedne strane, nadmoćnija od svetlosti i pokretljivih gradivnih sila, a s druge strane, slična relativnoj krutosti fizičkih supstanci. Stoga je lako razumljivo kako su ova bića u stanju da povežu gradivne sile i fizičke supstance.

Dva primera bi mogla da opišu rad ovih elementarnih bića. Mnoga, iako izdvojena bića mogu se naći u blizini putanja sokova u stablima drveća. Tamo je, zahvaljujući njihovom „upravljanju“, omogućen tok supstanci i sila naniže i naviše što uzrokuje da te putanje sijaju blistavo zlatno žutom. Druga bića, mnogo zbijenija međusobno, rade spolja na lišću biljke i otvaraju ivice lišća da bi stvorila široku površinu lista. Međutim, tokom ovog procesa ograničavaju ih druge sile. Ovo stvaralaštvo je obavijeno plavim.

Pre no što opišem gradivne sile poznatih biljaka, ukratko ću pomenuti nekoliko opštih stvari o aktivnosti posmatranja u elementarnom svetu.

1. Tokom posmatračkog rada samog autora, niz stupnjeva posmatranja kretao se ovako: čulno opažanje – jednostavne gradivne sile – složene gradivne sile – jednostavna elementar¬na bića – „viša“ elementarna bića. Ali verovatno je da će ljudi različitih sposobnosti različito putovati ovim putem; na primer obrnutim redom ili iz sredine.

2. Naravno, opažanje gradivnih sila počiva do izvesne mere na spajanju posmatrača sa bićima koja se posmatraju. Kruto razdvajanje subjekat-objekat u fizičkom svetu je delimično napušteno. S jedne strane, na sreću, ali s druge to isto tako pričinjava teškoće. Snage našeg sopstvenog Ja-bića su još uvek vrlo mlade i, u odnosu na naše duševne i životne snage, vrlo slabe. U stvari, mi smo još uvek tek na početku ovog razvoja. Živeći u svetu subjekta-objekta je zaštita za nas zato što gustina, stegnutost fizičkog sveta, samom svojom prirodom, održava rastojanje i ne pritiska nas previše. Kroz našu razdvojenost naše Ja može polako da se slegne u nama. Ne možemo da posmatramo gradivne sile bez njihovog uticaja na nas; tj. one utiču na nas, menjaju nas. Ja u nama mora da bude u stanju da im se odupre i uskoro ćemo primetiti ograničenja njegove sposobnosti u ovom smislu. Mi svakako treba ovo da poštujemo i da ne želimo da se što je moguće više izgubimo u ovom „ljupkom“ svetu životnih sila. Fizički svet je svet bola, svet patnje, ali je zdrav za naš razvoj.

3. Pošto gradivne sile utiču na nas i menjaju nas, apsolutno je neophodno – i mi bismo stvarno morali da se u ovom obučimo – da tačno primetimo gde vršimo naše posmatranje, da li na biljke napolju, na snage koje teku u nas ili na nas same kako reagujemo na naš sopstveni način na ovo prilivanje. Mada granice elementarnog sveta nisu toliko oštre kao u fizičkom, mi ipak možemo da razlikujemo tri sledeća žarišta ili mesta ili čak perspektive posmatranja, i dalje se napregnuti da ih nađemo:
   
Na prvoj „posmatračkoj tački“ opažamo strukturu gradivne sile biljke.

Na drugoj, doživljavamo kako gradivne sile izvan nas sreću gradivne sile u našem telu i tamo podsticajno deluju. Ovde je moguć čudesan i izuzetno značajan uvid: ono što tamo napolju deluje potpuno je srodno onome što deluje u nama i iste je vrste.

Posmatranje podsticanja određenih životnih procesa u našem sopstvenom živom organi¬z¬mu i gradivnih procesa napolju u biljci izuzetno povećava jedno drugo.

Međutim, na trećoj „posmatračkoj tački“ preduslov je da možemo da razlikujemo unutra¬šnje podsticaje od naših ličnih reakcija na ove podsticaje. Jer su naše duše, takoreći, navikle na aktivnosti naše normalne gradivne sile u našim telima i one će „tumačiti“ ovaj ili onaj spoljni podsticaj sa – ponekad ekstremnim – reakcijama simpatije ili antipatije. Ako ovde nismo dovoljno budni, svako posmatranje će zapasti u subjektivizam.




                   





Zoran Petrov:
Drugi deo radnog materijala

Pojava slika

Slike koje ovde vidite su plod višegodišnjeg posmatračkog rada i zahtevaju objašnjenje iz više razloga. Prvo, zašto uopšte slike?

Kada posmatrač prvi put dobije jasan utisak iz eterskog sveta postaje mu očigledno da to nema ničeg zajedničkog sa stvarima o kojima se svakodnevno nebrojenim rečima priča ili sa onim šta se o tome misli. Naprotiv, posmatrač oseća kao da zadržava dah: pred njim je nešto čemu ni jedna reč ne odgovara, nešto što se ne može dotaći uobičajenim mislima, potpuno nov svet – neopisiv svet. I u duševno-duhovnom elementu posmatračevog bića počinje ono što bismo u telesnom elementu mogli da opišemo kao „bespomoćno mlataranje“.

Posle svakog uspešnog posmatranja posmatrač ima sve veću želju da to saopšti, ali se pita kako. Svestan je da je svaka reč, svaki pojam koji koristi opterećen ovom ili onom stvari iz sveta svakodnevnih predmeta. Mora da pronađe nove reči. Međutim, njih niko neće razumeti. Čak mu ni pojam „eterski“ nije od pomoći, jer iz iskustva zna da je taj pojam tek navala ideja koje sam proizvodi, ideja koje je sam smislio jer mu nedostaje pravo iskustvo. Ovaj nedostatak ne bi trebalo da smatramo beznačajnim.

Tako posmatrač počinje da traga za sredstvima koja mogu da budu u okviru njegovih granica sposobnosti, a opet mogu verno da izraze ono što je video. Jedan način obuhvata veoma vešto postavljanje reči tako da se suštinsko značenje može prepoznati samo među redovima. Drugi način je crtanje ili slikanje slika. Treći način se sastoji od izražavanja pokreta pomeranjem udova i čitavog tela i naglašavanjem prikladnog raspoloženja putem mimike ili držanja.

Autor smatra poslednji način najprikladnijim, ali zbog čisto tehničkih razloga to ne može da dopre do mnogih ljudi. Pristup rečima je izgleda, za razliku, danas istrošen, otrcan i prekomerno korišćen. Pre svega, njemu izgleda da doba čistih reči treba zameniti dobom reči koje su povezane sa slikama – dobom imaginacije! Širenje „veštačkih“ slika na ekranima je zaista udovoljavanje pravih potreba među ljudima današnjice. Tako da sam ja usvojio pristup predstavljanja slika u kombinaciji sa tekstom.

Sledeće pitanje je: šta slike zapravo prikazuju? One prikazuju izbor gradivnih snaga koje dejstvuju oko biljke.

Prilikom crtanja slika, postoje dva problema koja treba da se reše, što vodi do određenog izbo¬ra. Prvi je upravljanje mnogim utiscima koje posmatrač prima tokom ponovljenog i inten¬zivnog posmatranja. Gradivne sile se ne pokazuju odjednom ili u potpunosti. Možda uhvatimo jednu silu samo na njenom vrhu i trebalo bi da joj pristupimo čitavom njenom širinom koncentrišući se: koji pokreti joj pripadaju; iz kog pravca i sa kog nivoa dolazi i u kom pravcu i ka kom nivou se kreće; koju „širinu“ ima i kakvo joj je raspoloženje? Tek kada se dostigne privremeni zadovoljavajući rezultat postajemo svesni da se iza te sile otkriva nova, dok prethodna nestaje. To je kao da istražujemo jedan (ne trodimenzionalan) prostor i srećemo se sa jednom za drugom gradivnom silom, mada fizički prostor – mesto na kojem je biljka – uvek ostaje isto i sve se u stvarnosti dešava oko te biljke, iako se pruža daleko u okolinu.

Crteži su uzeti kao izbor ovih sila zbijenih na jedan plan i skiciranih. Izbor je morao da bude načinjen tako da ovo zbijanje, to polaganje jedno na drugo, ne dovede do potpuno nerazumljive ili potpuno nedokučive slike.

Drugi problem se javlja odmah čim hoćemo da razumemo ovu raznolikost živih bića. Ova raznolikost daleko prevazilazi količinu čulno vidljivih predmeta. Kako možemo u tome da se snađemo?

Izgleda smisleno da razlikujemo tri grupe gradivnih sila, postupajući s njima samo kao sa onim glavnim na koje treba da se usredsredimo:
One koje su u prvoj grupi obrazuju određenu biljku koju posmatramo. One se razlikuju čak i među različitim vrstama kupusa salate mada su one taksonomično (klasifikaciono) iste, sve do podvrsta.
Sile druge grupe formiraju zajednički deo biljke: sa salatom, compositeae; sa žitom, gramineae.
Treća grupa sila formira sve osnove biljke: zelenilo, ivicu lista, grananje izdanka ili korena, prodiranje vrha korena u tlo.

Ovo grupisanje izgleda smisleno zato što se posmatranje gradivnih sila razlikuje od čulnog posmatranja. Ako se u ovom drugom načinu rada približim ivici polja, na primer, i vidim u daljini zelene biljke u cvetu – to je osnova. Ako onda priđem bliže, prepoznajem usnatice – tu zajednicu. Ako pobliže ispitam cvet i primetim dva mala roga na pravougaonoj donjoj usni, tj. običnu smrdljivu koprivu – to je individualna, određena biljka. Ako se sada približimo gradivnim silama biljke, u početku sasvim nepristrasno, onda koncentrišući našu pažnju sve više i više na pojedine karakteristike, doživljavamo tri grupisanja u gore opisanim nizovima tj. tačno u obrnutom redu: određena biljka – rod (zajednica) – osnove.

U sledećim slikama predstavljene su sile koje pripadaju samo prvoj grupi, one koje označavaju sasvim određenu biljku. Svakog puta izbor je ograničen u količini na ono što ostaje razumljivo, shvatljivo i u kvalitetu na ono što obuhvata samo one sile koje prvo prilaze nepristrasnom posmatraču koji nije fokusiran na određeni cilj. Ishod toga je da fizička biljka sa svojim botaničko-taksonomičnim pojedinostima nije vidljiva na slici. Ali umesto toga aktivnost sile, koja takođe igra ulogu u čitavom okruženju biljke, time se otkriva još više, kako ću pokazati. Pokreti su uređeni u nizu postepenih koraka da bi se olakšalo njihovo razumevanje i opisivanje. U isto vreme, niz koraka koji teče od jednog do drugog prikazuje ono što se otkriva u različitim međuprožimajućim pokretima.


Pšenica; triticum aestivum L. (ilustracija 1)
Gradivne sile ovde opisane se javljaju stoga između trolisne faze i zrelosti. Pre i posle toga su prisutne druge sile; druge odmah posle setve i opet u samom zrnu.

        Sile dve struje ulaze bočno iz daljine i sažimaju se, koncentrišući se spirale.
crveno-narandžasto

  Te sile rascepljuju uzburkani, oscilirajući potporni sloj. To je živa dimenzija vlage koja se nalazi na zemlji i u njoj; od vode tla i podzemnih voda.
tamnoplavo

  Vlati lista rastu duž ovih oblika. (Sraslost je idealizacija; u odnosu na dve naizmenične linije, spirale se takođe mogu prikazati kao kolebajuće.)
srednje plavo

Ispod i pored lišća javlja se jedna suštinska sila koja deluje kao moćan izazov da se krene u tamne dubine, da se zaroni u široke, vlažne, prohladne, neosvetljene dubine                    koje se dole rasprostiru. Raspoloženje je kao upitno pozivanje, ali sa silom snažnog vučenja.
plavičasto crno

Sila kao tople, žute, sjajne trake teče unutra iznad lišća i uvija ih, nalik lopti. Čitavo ponašanje ove sile izražava svoju sunčanu prirodu; tu se „zlato sunca” skuplja u                     loptice.
zlatno žuto

„Zlato sunca” nestaje u biljci. U području korena pojavljuje se još jedno veoma bitno biće, biće koje prenosi loptasto „zlato sunca” ritmičkim zamasima naizmenično na                            jednu ili drugu stranu; gura ih napred, sada podeljene.
unutra: belo-žuti centar
spolja: svetlo zeleni – žuti krugovi

                 „Zlato sunca” deli i zagreva tamne, hladne, vodenaste slojeve.
potopljavanje:
sve svetlije do zelene

               Iznad lišća javlja se sunčeva svetlost, padajući ukoso. Ali ova sunčeva svetlost ne sastoji se od uskih, dugačkih, svetlih i toplih zraka svetla na koje smo navikli u                               čulnom svetu,  već je tamna, upakovana i strahovito čvrsta. To je kao da mali, dugački delovi kristala, koji iznutra pomalo raznobojno svetle, po proporcijama                                                 podsećajući  na kristale turmalina, odozgo sipe kao kiša.  U ovom sunčevom svetlu je sila koja stvara kristalne forme, čvrstinu, i stoga može da                                       održava životne procese.
tamnoljubičasto,
koje iznutra sija raznobojno

Na poslednjoj slici možemo da prepoznamo oblik i tip ćelija provodnog tkiva u stabljikama i deblima biljaka, kao i palisadne ćelije tkiva lista. Ono što je formirano u čvrstu supstancu u ćelijama, ovde se javlja kao čisto oblikotvorna sila, kao formativna sposobnost. Ova sunčeva svetlost, tamna i kristalasta, ali puna životne snage, oblikuje bitne delove biljke: sve prenosne kanale, osovinska potporna tkiva i cilindrične ćelije lista koje skupljaju svetlost. Stoga ovde u lišću imamo silu koja deluje duboko u oblikovanje biljke, formirajući je vrlo temeljno u skladu sa njenom vrstom: bilkka bez tkiva formiranog na ovaj način nije biljka.

Ovo je slučaj na mnogo limitiranijem smislu nego sa ranije opisanim silama. Mada je autor siguran da se svaka od ovih sila na neki način ispoljava u anatomiji, hemiji ili kretanjima biljaka,  ipak je sasvim jasno da se to dešava u mnogo manjoj meri nego sa delovanjima sunčeve svetlosti. Štaviše, ove sile razvijaju oko biljke vrlo karakterističan, dobro uređen život. Taj život postaje sve življi što jače biljka – ili grupa biljaka – raste i ispunjava svu svoju neposrednu okolinu.

Ovo životno polje se javlja kao stvarna biljka a fizička biljka kao njegov određeni proizvod, kao deo njegove aktivnosti. Iz ovog životnog polja možemo da doživimo vrste biljke, njen karakter i život mnogo životnije nego iz pojave njene fizičke forme. Čak iako kroz vrlo tačna, razumljiva i nepristrasna proučavanja ovog poslednjeg, ideje koje prikladno opisuju život biljke mogu da se raspoznaju, same ove ideje leže u životnom polju, prividno se same stvarajući. Postoji razlika između idejne razrade razvijanja lista i neposrednog doživljavanja tog razvijanja.

Pri kraju rasta, kod otprilike stepena mlečne zrelosti u opisanom životnom polju, javlja se sila koja se razlikuje od ostalih po tome što nema direktnog učešća u bilo kom delu biljke, a ipak je indirektno angažovana sa svima njima, putem drugih sila.
             Uski zraci obrazuju krst koji uvlači druge zrake iz četiri pravca krsta i, radeći to, okreće se. Ova struktura sile plovi u tkanju drugih sila kao simbol ili ideal, kao                             nešto što celokupnom pravcu daje ukupan smer uređenja, vrhunske, plemenite vrste.
zlatno
iznutra belo

Pšenica se otkriva kao biljka koja uvlači i prikuplja „zlato sunca” određeno toplotno svojstvo sunca (ima mnogo drugih vrsta toplote) i raspodeljuje ga unutra i okolo živih, vlažnih i uopšte hladnih tamnih slojeva tla.

Raž; secale cereale L. (ilustracija 2)
Gradivne sile su opisane na istom stepenu razvoja kao i one izabrane za pšenicu.

Biljke generalno žive u tri područja. Njihovo korenje prodire u tlo. One se ukorenjuju u mineralnoj supstanci i njegova čvrstina ograničava njihov rast. Iznad ovoga one žive u sopstvenom području, središnjem području vegetativne, oživljavajuće aktivnosti kroz koju struji svetlost u vlažnu zemlju. Ovde se one razvijaju, list po list, uz sopstvene izdanke koji streme naviše. Stvaraju sopstvene životne sfere oko sebe kako jačaju i rastu. Iznad ovoga opet se sreću sa drugom sferom, gornjom sferom koja je vazdušasta, svetla i poseduje jaku duševnu prirodu. Biljke ne mogu da urastu u tu sferu; njihovi izdanci se spljošte u latice, njihovi listovi menjaju boju i postaju čašični listići. Skrob, celuloza i drvo oslobađaju put za polen, miris i nektar.

Granica između srednje i gornje sfere nije jasno određena; svaka biljka obeležava ovu sferu oko sebe u skladu sa svojim potrebama cvetanja. Tamo gde dve sfere, oživljena i produhovljena, sreću jedna drugu ne nastavljaju kao da ništa nije bilo. Jedan način da se one sretnu je neka vrsta grmljavine, prilikom toga „male količine” duševnog svojstva se u cik-cak prenose dole u životnu sferu.

    Ova grmljavina se neprestano dešava kod raži. U blistavim zraci¬ma, kao munja, samo uspravna, donosi dole nešto od duševnog svojstva.
belo

    Zraci se obavijaju, u pratnji svetlog, vazdušnog oscilirajućeg pokreta.
žuto

      Sila dolazi sa strane, mešajući se sa nadole krećućim sjajnim zracima i velikim zamahom oblikuje vazdušni pršljen
crveno

     Sunčevu svetlost, koja u slučaju pšenice pada na listove u stabilnoj ravnoteži i prelazi u njih, ovde preuzima pršljen i uvlači u sebe.
ljubičasto
unutra: raznobojno

Zajedno sa sjajnim zracima odozgo, sve je tek vazdušno talasanje bez bilo kakve tendencije da se učvrsti ili da oteža, kao što je slučaj, na primer, u vodenim strujama sa                   pšenicom. Razlikuje se u tome da sila ulazi iz daljine sa iznenadnim ritmičkim pritiskom gura čitavu strukturu nadole, sateruje je u mineralno područje.
svetlo plavo

    Sila ima vidljivi oblik. Prethodna slika prikazuje njen čisto slikovni izraz. Još jedan pokušaj da je prikažemo može izgledati kao ova slika.
svetlo plavo

    Kroz ovo pritiskanje nadole, savijanje nadole, nastaju male vazdušne figure odmah ispod površine tla, mala „spremišta” vazdušnih struja, koje nose izvesna duševna                         svojstva sa sobom i razbacuju ih svuda dole.
tamno plavo
unutra: belo

    Tamo, na velikoj dubini, sreću se sa kristalnom sferom. Tamo ih preuzimaju gnomi koji naseljavaju kristale kao sile koje ih povezuju, tu su „veselo” uneseni, potrošeni                           kao „omiljena hrana”.
bezbojno

Raž se otkriva kao biljka čija životna aktivnost vodi računa o kristalnim područjima putem elemenata svetlosti i vazduha iz viših sfera.

Posmatrajući raž dešava se nešto posebno. Kako utisci koje posmatrač dobija od natčulnog područja postaju jači, pored toga što je u stanju da oseti sled linijskih sila i raspoloženja, stimulišu se drugi čulni organi. Pre svega ovi utisci postaju življi, tj. jasniji, vidljiviji, i postaju šarolikiji. Posmatrajući raž, dešava se još nešto: počinjemo da čujemo pokrete. Pokret unutrašnje spiralnosti nadima se u moćno R, kao da govori „rrr... um, ovde sam!” Ritam koji gura nadole zatim postaje ponovljena jeka G: G G G... kao mehanički čekić stare kovačnice čiji udaci uzrokuju da cela prostorija podrhtava. Vrlo je zanimljiv doživljaj ponovno otkrivanje reči „Roggen”  na ovaj način. Ima se osećaj kao da smo potpuno okruženi aktivnim zvucima. Kako ću pokazati, nekoliko takvih pojava se takođe dešava kod drugih imena biljaka.

Smreka; picea abies L. (ilustracija 3)
Stanja gradivnih snaga razmotrenih dole odnose se na drveće velike smreke čije se grane nisko spuštaju, tj. na starije, samostojeće pojedince. Grane, koje vise nadole kao lukovi, blizu posmatrača, ocrtavaju oko stabla prostor koji, što se tiče snaga, oštro diferencira od okoline čitavo drvo sve do vrha njegove krune.

                   Kada se smreki približimo spolja, čujemo zvuk na prostoru oko nje, tešku jeku, kao zvuk velikog zvona. Ali za razliku od čulnog sveta to nije kao neka                                            vazdušna vibracija koja se jednako prostire u svim pravcima, već zvečeća, usmerena, pokretna sila. Ova odjekujuća sila teče niz obešene grane do njihovih                                      nižih krajeva i tu se uvija nagore. To se odnosi na područje od otprilike jednog do tri metra iznad tla.
grane tamno zelene
inače tamno plave

             Odmah ispod, uzdiže se od zemlje struja svetložutih i crvenih zraka u jednom pitajućem i tražećem pokretu i uvija se sa gornjim silama. Stvara se spirala koja                               obuhvata dve struje: jednu tamnu (tamno plavu) koja pritiska odozgo, zvučeći – i jednu svetlu, koja nežno zračeći, sijajući, dolazi odozdo.
žuto
crveno

     Raspoloženje je sledeće: zemljine sile, kao duboko žudeći, primaju zvečeće sile koje oblikuju smreku koje su kao instrukcije o tome kako stvari treba da se odvijaju u                                    zemlji, kako dubine treba da budu formirane. U nastajućoj struji pojavljuju se bića koja ovo potpomažu. Ona su otprilike trouglastog oblika i donekle podsećaju                                na ono što tradicija naziva „patuljcima”.
žuto
crveno

       Smreka prima zvuke iz sfere iznad koja ne dopire do tla. U toj sferi nije zvečanje ono što se čuje, već govor uzvišenih bića, oblikotvorni govor. Smreka to prenosi                                dole, preobražavajući ga za zemlju u zvuk koji se može natčulno primetiti.
sjajno zlatno

          Ovaj preobražaj se dešava u živoj vatri koja neprestano gori na krajevima drveta smreke. Tamo gde se grane pružaju nagore, stršeći sa strane i račvaju kao da                                zrače u različitim pravcima, tamo gde se oblik koji visi nadole jedva primećuje (otprilike gornjih dva ili tri metra),  gori i sija blistava vatra. Kroz ovu vatru, ono                               što se prima odozgo spušta se dole, smanjenog koraka i stoga u stanju da teče nadole sledeći grane koje se spuštaju.
vrh: zlatno
sredina: zlatnožuto
podnožje:
zeleno, tamno plavo

           Ako uđemo u unutrašnji prostor prvo ćemo primetiti deblo koje povezuje dva prostora. U nižem području debla ulazi toplota ispod ljuski kore sa spoljne strane, toplota                        vrlo posebnog sastava: nežna vibrirajuća vrelina; fini talasi vreline ulaze i niz unutrašnjost debla formiraju stub vibrirajuće toplote koji snažnim porivom ide naviše.                           Možemo da vidimo čisto beli, sjajni, vreli stub koji se uzdiže u svetlost; sjajni stub koji se proteže naviše, a opet postavljen čvrsto na zemlji i, uprkos čitavoj svojoj                        naviše težećoj sili, ne uzleće.   
belo 

        To je praćeno raspoloženjem na koje stvarno ne očekujemo da naiđemo u svetu prirode: ja-svest. To se dalje razvija. Ako dopustimo našoj pažnji da se zadrži na                         sjajnom stubu, on nestaje, postaje providan i prijemčiv za zvuk, hoće da sluša! Postaje jasno da je ovaj stub, koji i sam nežno vibrira, zvučno biće, rezonantno telo, koje                     hoće da prima zvuk, hoće kroz sebe da sprovodi zvuk.
tamno plavo

Ovo traganje, primanje i želja da se bude sprovodnik zvuka iz viših područja (drugačijih od onih koji su gore opisana) zajedno sa ja-svešću stapa se u novu svest: nešto individualno, nešto lično. U stvari, ako pustimo da ove sile uđu u nas (pod kontrolom) i okrenemo našu pažnju prema sebi,  dolazi do sledećeg unutrašnjeg stava: okrećemo se od spoljnog sveta kao da nam se postavlja neko pitanje, počinjemo da razmišljamo o nama, našem sopstvenom unutrašnjem prostoru, i da slušamo ono što naša sopstvena duša – i samo ona – ima da kaže na to pitanje, slušamo šta iz toga izvire. Želimo sada da odgovor dođe iz našeg ukupnog ličnog, unutrašnjeg, duševnog slušanja. Gradivne sile koje stvaraju ovakav stav kod posmatrača, napolju u svetu prirode okreću generičko deblo bora u deblo smreke.

     Sada ja-svest prožima čitav unutrašnji prostor koji je ograničen visećim granama. Vertikalne linije koje se smenjuju između blistavog čisto belog i bezbojne                   providnosti javljaju se kao neka slika.
belo

           Kroz ovaj prostor se širi posebno raspoloženje: topla srčanost – toplina srca u kojoj je ugrađena izvesna težnja koja, kroz to što je hranjena (od strane                                        elementarnih sila) dopušta da se razviju druga bića. Ovaj prostor je ispunjen pomažući drugim bićima da se razviju i da sazru kroz ishranu i brigu u atmosferi toplote.

Sa većom koncentracijom, gledanje može da se produži u cik-cak oko bića na koja pazi bogatstvo sila, ovaj topli izvor sila. Svuda okolo – na tlu, u žbunju, na krošnjama, u suncem obasjanom vazduhu, iznad korita potoka – može da se vidi velika zajednica (viših elementarnih) bića o kojima brinu sile smreke.

Ovome treba da dodamo: postajanje svesnim ovoga bogatstva bića pretvara se u proveru snage čak i za školovanog posmatrača.  Jer mnogo onoga što se posmatra i, pre svega, što biva posmatrano je teško da se podnese. U nas se zuri, bulji u čudu, posmatra sa najdubljom mogućom radoznalošću. Naša sopstvena duša leži potpuno otvorena. Svesni smo naše naivnosti, u stvari, gluposti. To nije lako trpeti.

Ukratko: smreka nam se predstavlja kao drvo koje spušta zvučne sile iz raznih viših područja; kao više duševno prožimajuća, hranljiva za okolna elementarna bića; kao formativna, oblikotvornija za dubine zemlje.

Celer korenaš; apium graveolens L. var. rapaceum
Dok je pšenica povezana sa toplotom sunca, raž sa svetlosno-vazdušastim, a smreka sa zvukom, celer se spušta stepen dublje u oblast elementarnih sila.

             U područje koje je potpuno prožeto sunčevim zracima, individualne tačke ili mesta dovode sile koje dolaze od sunca.
sunčevo ljubičasto odozgo
sunčevo žuto ispod
svetlosni prostor beličasto žuto

  Ove tačke počinju da usisavaju zrake svetla, skupljaju i uređuju ih. Nastaje linijska struktura.

    Sile koje dolaze iz područja s one strane sunca (pretežno taman prostor koji je utočište duševnih snaga), leže spiralno oko snopa svetlosti, „gomilaju se” i izgledaju kao                   čvrsto uvezan naramak sena. Formirana linijska struktura teče prema središnjoj tački u koju se uliva.

         Ovde se dešava nešto značajno: iz središnje tačke koju nosi ili čak okružuje uglast mada ritmički oscilirajući pokret, pulsira sjaj plamena. On otpušta oblak vreline                             koja ima karakter bića, koji je snaga bića.

linijska struktura vrh beličasto žuto
sredina žuto
lemniskata roze
oblak crveno i belo
linije podnožje tamno plavo

      Sukcesivno, linijska struktura se ponovo pojavljuje ispod ovog središta, samo potpuno preobražena; nepromenjenog oblika, ali kao ohlađena, potpuno smirena, sva njena                            strujeća energija izgubljena, hladna, jasna, providna. Formirana je kristalna kugla.
sredina žuto
ispod tamno plavo

       Ova kristalna kugla uranja u područje hladne vlažnosti u kojem celer formira kuglu svog korena. Nešto potresno i otkrivajuće može se primetiti u čitavom procesu.                       Ogoljena od svog vatrenog prisustva, nastaje struktura koje je potpuno nezaštićena, sama, kao da je napuštena. Od sunca nešto dolazi kao odgovor na ovu nevolju,         pružajući zaštitu, blagost celini:
razne nijanse plavog

          Toplo sunčevo zlato sipi dole sa obe strane, oblikujući pokrivač, uravnotežujući, zagrevajući ogrtač oko procesa hlađenja kristala ili ukrućenosti kristalne forme.
zlatno žuto

Prevela sa engleskog Nada Škondrić, Ivanjdan, 2011.










Navigacija

[0] Indeks poruka

[#] Sledeća strana

Idi na punu verziju