Autor Tema: BELEŠKA O MOLITVI OČENAŠ  (Pročitano 289 puta)

Van mreže Nada Skondric

  • Закоровљен
  • **
  • Joined: Mar 2010
  • Poruke: 78
  • Karma: +10/-0
BELEŠKA O MOLITVI OČENAŠ
« poslato: Septembar 01, 2014, 05:49:10 posle podne »
BELEŠKA O MOLITVI OČENAŠ
Adam Bittleston

Ako u potpunosti pronađemo način upražnjavanja molitve Očenaš možemo lako da osetimo da nam nijedna druga molitva nije potrebna. U njoj su sadržane sve današnje potrebe čovečanstva i sve nade koje se odnose na budućnost. Ali nismo uvek u stanju da je delotvorno upotrebimo. Moguće je pristupiti joj sa svom iskrenošću, a da ipak naiđemo na znatne teškoće. Moguće je isto tako upražnjavati je godinama a onda otkriti da smo izgubili dodir sa njenim značenjem.

Pre svega treba da imamo na umu da nam je reči molitve Očenaš darovao sam Hrist i da svaka od njih treba da se razume kao deo Njegovog jezika – kao sastavni deo sadržaja koji je On u svoje vreme saopštio čovečanstvu i onoga što saopštava danas. Ako nam ijedna reč molitve Očenaš izgleda beživotna, treba da je razumemo i osetimo iznova, dovodeći je u vezu sa osnovnim ciljevima koje Hrist postavlja pred čovečanstvo, jer mi imamo mogućnost da naučimo koji su ovo ciljevi.

Možemo, na primer, da razmišljamo o tri bitne osobine koje ljudi mogu svesno da uvežbavaju i razvijaju u sebi: o sposobnosti divljenja, saosećanja i postupanja iz savesti. Rudolf Steiner je naročito govorio o ovim kvalitetima kao o oruđu za delotvorni rad Hristov na Zemlji i zaista kroz iskstvo se može videti da oni to jesu.

Jedan mogući način produbljivanja i obnavljanja naše veze sa Molitvom Gospodnjom (Očenaš) jeste razumevanje kako ispunjenje molbi koje se u njoj sadrže zavisi od mere u kojoj se ova tri kvaliteta razviju u čovečanstvu.

Ime Gospodnje se u ljudskim srcima može slaviti samo kroz njihovu snagu divljenja. Ako u svetu preovlađuje ona vrsta znanja koja propušta da pobudi dovoljno poštovanja, tada će se Imenu Gospodnjem pridati previše uska i lična značenja. Na prirodu i istoriju treba gledati na način koji prodire kroz površinu stvari do božanskog, stvaralačkog delovanja. Samo kroz ovakvo delovanje se čovekov govor može pročistiti onako kako to podrazumeva Molitva Gospodnja.

Carstvo Božje će biti dostignuto kroz razvijanje istinskog uzajamnog saosećanja u koje je uklju¬čena i želja da se zaštiti sloboda onog drugog. U svakoj, maloj ili velikoj zajednici kojoj možemo pripadati, postoji prilika da se zajednički proživljava ovaj razvoj, kroz koji radost jednoga može da postane svačija radost, a bol jednoga može postati svačija bol, bez uplivavanja u pojedinačnu privat¬nost. Danas kada smo duboko zainteresovani za drugu osobu, teško nam je da je ne usmeravamo u pravcu za koji mi mislimo da je za nju dobar; ali, u Hrišćanskim zajednicama možemo da se radujemo negovanju raspoloženja kroz koje će postati prirodno da se sačeka da u svakom pojedincu sazri njegov sopstveni slobodno primljeni unutrašnji zakon u smislu opisanom u Besedi na Gori.

Istinske zajednice, povezane uzajamnim saosećanjem i podstaknute saosećanjem za potrebe sveta kao celine, mogu da počnu da ispunjavaju Volju Gospoda i „na Nebu kao i na Zemlji“. Vrhovno vođstvo ovde predstavlja glas savesti, ne nešto što proističe iz konvencija ili spoljnih uticaja, već je to govor onog dela našeg bića koje je rođeno „ne od krvi, ne od volje mesa, ne od čovekove volje, već od Boga“. Očeva Volja je ispunjena kada se poštuju i zadovoljavaju istinske potrebe svakog Bića za koje je On stvorio prostor u svetu.

U sledeće tri molbe opisuju se oblasti u kojima se ovim velikim ciljevima može služiti u praksi. Kada se postupa iz savesti, sve vrste Hleba, sve sto hrani čovekovo biće, će biti pravedno podeljeno. Ne treba da se uzdamo u državne vlade da bi se ovo ostvarilo; potrebna je briga svakog pojedinca i za njegovu neposrednu okolinu kao i za najudaljenije delove sveta. Možemo da primetimo kako se ovakva vrsta interesovanja postepeno prihvata kao prirodna u našem vremenu.

Kroz saosećanje možemo da se nadamo da ćemo se naučiti teškom umeću praštanja drugim ljudima i da ćemo se tako otvoriti ka primanju stvaralačke snage opraštanja koja, tokom našeg zemaljskog života, neprestano teče ka nama sa Neba.

Reči „I ne dovedi nas u iskušenje“ se obično osećaju kao posebna teškoća u molitvi Oče naš. „Iskušenje“ je proveravanje našeg duhovnog cilja pod pritiskom naših želja i emocija. Mi zaista možemo biti proveravani ako previše verujemo našoj ličnoj snazi izdržljivosti, ili ako smo, dozvolivši željama da nas savladaju, prinuđeni da iskusimo nešto od one tame u koju bi nas one konačno odvele. Snaga divljenja nas vodi u suprotnom pravcu, dalje od nasilja želja, pokazujući nam veličinu onoga što nam se već sada daje, i uči nas strpljenju spram želja koje su još neispunjene.

Ali, moguće je da čovek napravi suštinski drugačiji izbor. On može da odbaci divljenje, saosećanje i sav¬est i da dozvoli sebi da ga umesto toga obuzme volja sa uništavanjem. Nešto od ove volje vreba go¬t¬ovo u svakom čoveku, obično dobro prerušeno u npr. apatiju ili očajanje. To je „zlo“ o kome go¬vo¬ri poslednja molba. Potpuna unutrašnja sloboda je moguća samo onda kada više ne postoji ni naj¬manja opasnost da će dušu opsesti zlo. Baš kao što evanđelja u liku Isusove majke opisuju novu Evu, u čijoj duši ne može da nastane iskušenje, tako se u voljenom Učeniku opisuje ljudsko biće u čijem Ja nema mesta volji za izdajom ili poricanjem. On je doživeo smrt ljubomornog, (samo)pot¬vr¬đujućeg, svakodnevnog sopstva i primio istinsko unutrašnje biće od samog Hrista. „Izbavi nas od zla“ je molba da se ovaj proces iskupljenja koji se odvija u samom centru čovekovog bića nastavi sve dalje…

Čitava Molitva Gospodnja se može doživeti kao izlazak Sunca. Ali nije samo Zemlja ta koja prima Svetlost spolja; sama Zemlja počinje da zrači u sedmostrukom sjaju. Bilo koje pojedinačne misli koje nam pomažu da ostvarimo Molitvu treba na kraju da iščeznu preplavljene ozdravljujućom nežnom Svetlošću u koju bivamo uvedeni. Ovde reč „mi“ može da dobije svoje potpuno značenje. Ona se prethodno upotrebljavala samo neprecizno i provizorno.

Zadatak je svakog meditativnog zadubljenja da nas pripremi za oslobođenje od iluzije, radi ostvarenja ovde na Zemlji, one Nade koju opisuje sv. Pavle: „Jer sad gledamo kao pomoću ogledala – u zagonet¬ki, a onda ćemo licem u lice. Sada saznajem delimično, a onda ću saznati potpuno, kao što sam i sam potpuno poznat“. (Pavle, Prva poslanica Korinćanima, 13-12, u prevodu E. Čarnića).

Jer Nebo, o kome Molitva Gospodnja govori, nije samo iznad i izvan svega što doživljavamo na Zemlji. Ono je takođe u svemu što poznajemo, kao slava Očeve Mudrosti koju on hoće da podeli sa nama.

_________Iz knjige Meditative prayers for today___________

Adam Bittleston (1911-1989) je bio sveštenik Hrišćanske zajednice; radio je u Leeds-u, Londonu i Edinburgu; predavao u Emerson College-u u Sussex-u (Engleska).


Sa engleskog prevela Ivana Živković, u Subotici, marta 1999.

Van mreže BojanMarkovic

  • НПК
  • *
  • Joined: Sep 2015
  • Korisničko ime: BojanM
  • Poruke: 2
  • Karma: +0/-0
Odg: BELEŠKA O MOLITVI OČENAŠ
« Odgovor #1 poslato: Septembar 14, 2015, 09:01:54 posle podne »
Ko je želi da sazna još o molitvi Oče naš slobodno neka pogleda sledeći link:
http://www.molitvenik.in.rs/tekstovi/Oce_nas.html