Autor Tema: Šesto predavanje Rudolfa Štajnera iz ciklusa "U času promenjenih prilika" GA 186  (Pročitano 167 puta)

Van mreže Nada Skondric

  • Закоровљен
  • **
  • Joined: Mar 2010
  • Poruke: 78
  • Karma: +10/-0
Dornah, 8. decembar 1918.

NADARENOSTI NACIJA SVETA
__________________________________________________________________

U dva poslednja predavanja upozorio sam vas na to da takozvano socijalno pitanje nipošto nije tako jednostavno kao što ljudi to sebi predstavljaju, nego da mora uveliko da se računa baš sa zamršenom ljudskom prirodom i sa tim – svejedno o kakvoj se socijalnoj strukturi radi i kakvi socijalni ideali hoće da se ostvare – da u čoveku postoje i moraju da se izraze isto tako socijalni, kao i antisocijalni impulsi. Antisocijalni impulsi igraju, kao što smo videli, upravo u našem razdoblju duše svesti, jednu sasvim naročitu ulogu. Oni imaju u razvoju čovečanstva vaspitni zadatak i uzrokuju da čovek stane na sopstvene noge. Oni će biti nadvladani usled toga što posle razdoblja duše svesti sledi razdoblje koje se već pri¬prema, razdoblje duhovnog Ja, čija će duhovna misija biti da socijalno ujedini čove¬čanstvo. Svakako se to neće dogoditi tako kako danas sanjaju oni koji žive u iluzijama, nego na taj način da čovek čoveka stvarno upozna, da se interesuje za njega, ukratko da svaka osoba sa interesovanjem može da shvati drugu.
Ono što danas nastupa kao socijalni zahtev je, takoreći, neka vrsta izvidnice ili prethodnice, neka vrsta pripreme, koja se, naravno, izražava haotično i ispoljava u mnogim zabludama i pogreškama, jer je samo klica za ono što će doći kasnije. Te zablude i pogreške se dešavaju zbog toga što danas socijalni impulsi velikim delom još izbijaju iz nesvesnog i podsvesnog i nisu pročišćeni nekom duhovnom spoznajom o svetu i čoveku. Taj varljivi oblik dolazi naročito do izražaja u razvoju takozvane Ruske revolucije, čija je svojstvenost u tome što ona, onako kako nastupa danas, u osnovi uzevši, ne stoji ni u kakvom ispravnom odnosu prema onome što se priprema u vidu naroda u Rusiji za buduće šesto postatlantsko razdoblje, već je unesena iz apstrakcija. Upravo su manje ili više pogrešni ideali sadašnje Ruske revolucije posebno značajni za proučavanje tog haotičnog komešanja u čovečanstvu u odnosu na ono što će doći tek kasnije. Reklo bi se da je posebno karakteristična glava te Ruske revolucije – Trocki, koji je tip čoveka koji apstraktno misli i živi sasvim u apstrakcijama i izgleda da ni ne sluti da u nečemu takvom, kao što je socijalni život ljudi, postoji stvarnost. Smišlja se nešto što je potpuno strano stvarnosti i usađuje se u stvarnost.
Nije ovo neka kritika, nego samo puki opis. Upravo je karakteristično da naše vreme iz sklonosti ka apstrakciji, ka mišljenju kome je stvarnost strana, hoće da utelovi u stvarnost takve principe koji će se jednostavno prihvatiti bez spoznaje zakona te stvarnosti; (principi) koji se drže za apsolutno ispravne, a da se nikako ne uzima u obzir komplikovanost života, onako kako ga proučavamo pomoću duhovnog, na kome se zasniva spoljna fizička stvarnost. Zbog toga što se tu dovodi na scenu nešto potpuno strano stvarnosti, što se uključuju svakakvi haotični impulsi i instinkti zbog proleterskog načina mišljenja, upravo je zbog toga tako značajno ono što živi – u vidu ideja koje hoće da se ostvare u toj ruskoj revoluciji – u tim revolucionarnim glavama sadašnjeg vremena.
To je sa tog stanovišta vrlo značajno. Čak može da se vidi kako su u jednom srazmerno kratkom razdoblju upravo u Rusiji učestvovali na izgradnji revolucionarnog pokreta ljudi sa najrazličitijim shvatanjima života. Kako su se stvari u Rusiji zaoštravale, tako je pod uticajem ratne katastrofe postajalo aktuelno pravo socijalno pitanje sadašnjice. Iz aktuelnosti pitanja poseda, razvila se onda u martu 1917. godine takozvana Februarska revolucija u Rusiji, čiji je glavni cilj bio da obori političku vlast koja je stajala iza sistema posedovanja. Ali, uskoro je tu čisto političku, spoljnu političku formu revolucije zamenila, rekao bih, prva etapa revolucionarnog mišljenja onih ljudi koji se smatraju, prema terminologiji Trockog, razumevajućim ljudima (Verständigungsmenschen). To su ljudi koji pomoću raznih procena, promućurnih pojmova, ideja i predstava, pa čak i pametnih osećaja pretvorenih u pojmove, hoće da stvore neku socijalnu strukturu. Ti revolucionari pre svega su bili oni ljudi koji su još i pre, manje ili više, učestvovali pri izgradnji socijalne strukture, to su bili oni krugovi inteligencije, krugovi trgovački i industrijski, koji su svi manje ili više polazili od toga da na osnovu razuma stvore neki socijalni poredak.
Ipak, dragi moji prijatelji, Trocki shvata sa izvesnim pravom, mada relativnim i jednostranim, da oni ljudi koji hoće da stvore neku socijalnu strukturu raznim razmatranjima, dobrom voljom i dobrim namerama, samo odlažu revoluciju i smatra ih ljudima koji ipak ništa ne mogu i ništa nisu u stanju da učine. Iz onoga što sam vam izneo, znaćete da proleterski pogled na svet, pre svega, smatra da se takvim razmišljanjima (o socijalnom pitanju) ništa ne može započeti, pa da su ne znam kako pametna, ako su ta razmišljanja zasnovali oni ljudi koje Trocki naziva „akrobatama jezika”, jer umeju pametno da govore. Takvu pamet, dakle, odbacuje proleterski pogled na svet i to na osnovu izvesnog instinkta koji je postepeno u marksizmu postao određena teorija. Jednostavno se ne veruje da bi pomoću bilo kakvih pametnih premišljanja mogla da se stvori odgovarajuća socijalna struktura u budućnosti. Proletarijat veruje jedino u to da će se u glavama samih proletera, u glavama mase bez poseda, na osnovu privrednih odnosa u kojima se nalaze proleteri, roditi te ideje, a da one nikada neće moći da se rode kod buržoazije ili kod neke druge klase, jer buržoazija na osnovu svojih ideja jednostavno mora drugačije da misli. Samo u radničkoj klasi mogu da se rode takve ideje koje će dovesti do budućeg socijalnog uređenja.
Kada se to razmotri, onda u takvoj glavi, kao što je, na primer, glava Trockog, mora nužno da sledi zaključak da ništa drugo nije potrebno učiniti nego buržoaziji oduzeti njene posede, a na vlast dovesti klasu koja ih nema.
To je nešto što se decenijama pripremalo u takvim glavama i što one hoće da uvedu u Rusiju od kada je tamo nastupila velika kriza. To je trebalo da se uvede pomoću takozvane Oktobarske revolucije, pošto su druge – nazovimo ih partije – bile uklonjene na taj način što je proletarijat ugrabio vlast. Sa tog stanovišta, dragi moji prijatelji, koje je naravno sasvim apstraktno i samo utoliko konkretno ukoliko ono celu stvar svodi i usmerava na jednu određenu klasu ljudi, koja jeste stvarnost, vodeće ličnosti Ruske revolucije su i vodile Revoluciju od oktobra 1917. godine.
   Međutim, za takvo revolucionarno mišljenje nastaju izvesne poteškoće. Te poteškoće su se posebno snažno ispoljile u Rusiji, koja za njih ima upravo naročite preduslove, kao što to znate iz naših duhovnonaučnih razmatranja. Te se poteškoće javljaju širom cele Zemlje zbog postojećih klasnih podela, samo što su se u ruskim prilikama one posebno snažno ispoljile. Prva je velika poteškoća u tome što sada treba celo socijalno i političko vođstvo čovečanstva predati u ruke jednoj klasi koja je ranije bila iz svega isključena i koja nije bila ni u kakvoj vezi sa onim na čemu se zasnivala takozvana kultura. Proleter, koji treba da dođe na kormilo, bio je isključen iz svih onih impulsa na kojima su se zasnivali prethodni faktori vlasti. On, takoreći, nije imao ništa da unese, osim sopstvene radne snage, fizičke radne snage svojih ruku. To je rašireno po svim zemljama. Zbog toga će se svuda i pokazati da, ukoliko revolucija uzme maha, proletarijat će najpre preuzeti vođstvo kao politička partija, ali da u jednom izvesnom smislu sve ostaje po starom, to jest, oni ljudi koji su do tada vodili upravu, ostaće na svojim mestima, jer oni znaju svoj posao i jer su tehnički obrazovani. Drugim rečima, ne menja se ništa osim što se u čitav aparat, koji je ostao od ranije, ubacuje kolegijum laika. Ali, radi se o tome da je taj laički kolegijum sasvim određene vrste, naime proleterske vrste – on se sastoji iz proletera. Budući da treba da se sastoji iz proletera, on hoće da bude siguran i u sprovođenje maksime: samo iz proleterske glave može doći ono što će kontrolisati ideje u budućnosti i niko drugi ne sme u tome da učestvuje. Ne može se dakle, ni u budućnosti to vođstvo izložiti nekoj narodnoj skupštini ili izbornom telu, jer to ne bi ipak bilo ništa drugo nego, takoreći, neki nastavak onoga što je ranije postojalo. Ono što treba da dođe treba da bude radikalan preokret. Nije neophodno prvo izabrati one koji treba da vode, jer su oni jednostavno već izabrani time što pripadaju proletarijatu; dakle, nikakva narodna skupština, nikakvo izborno telo, nego diktatura proletarijata.
Odatle je najpre nastala poteškoća jer proletarijat mora, kako sam rekao, da se označi laičkim, nestručnim i on zapravo sa svoga laičkog stanovišta može samo da vrši kontrolu nad onima koji su upravu vodili po prethodnim uredbama, koji su se, dakle, ipak držali interesa prethodnog. Tako su se proleteri, došavši na vlast upravo u Rusiji – gde nisu imali baš nikakve veze sa onim što je pripadalo državnog organizmu – našli nasuprot onome što je preostalo iz tog državnog organizma i morali su da preuzmu sve one ljude koji su radili na osnovu mišljenja koja su bila u skladu sa pređašnjim državnim organizmom. Oni su dakle, preneli interese stare buržoaske države u novu državu, koja je trebalo da bude izložena jedino diktaturi proletarijata. Učinili su isto kao i onaj neprijatelj koji ne vodi javno rat ili kontrarevoluciju, nego svoje namere pokazuje tek onda kada je u njemu neprijateljsku zemlju uneo sve ono što bi iz njegove sopstvene zemlje trebalo da deluje razarajuće na druge. Tako su proleteri u Rusiji, koji su došli na kormilo vlasti, smatrali delovanje starog državnog tela sabotažom. Njihov prvi napor je išao za tim da nadvladaju tu sabotažu koja se sastojala u tome da im je u ono što su oni hteli da osnuju kao novi režim, bilo uneseno nešto što je zapravo moglo biti samo potpora starog uređenja. To je sasvim isti proces kao kada bi neko ne započevši javno ni sa kakvim neprijateljstvima, kao pripadnik bilo koje zemlje, u neku njemu stranu zemlju uneo otrove i zatrovao oranice i tlo tako da tu ništa ne bi moglo da raste. Proleteri su dakle, osećali kao sabotažu prvo ono što je dolazilo od tog starog činovničkog kadra. Prvo su svoje najintenzivnije mere usmerili na to da savladaju tu sabotažu. Pri tome se nisu ni najmanje ustručavali, nego su jednostavno sve što im se činilo štetno pokušali temeljno da iskorene. Zapravo je takav čovek, kao što je, na primer, Trocki, uveren u to da je sabotaža već do izvesnog stepena danas savladana. Svi oni koji su bilo šta činili, a što se nije sviđalo ljudima na vlasti i što nije bilo u skladu sa proleterskim mišljenjem, bili su oterani i slično.
A time nije uklonjena poteškoća, uviđa to i Trocki sasvim dobro, samo savladavanjem takozvane sabotaže. On uviđa da je neophodno zadržati celo staro upravno telo – samo što se ono mora učiniti slugom onoga što hoće vođstvo proletarijata.
U tome vidi, na primer Trocki, prvu veliku poteškoću. To je nešto, što on misli da će moći da nadvlada svojim apstraktnim sredstvima, ali on to neće moći. Tu počinje zabluda, jer je Trocki upravo duh udaljen od stvarnosti. Ta zabluda je zasnovana na apstrakciji da se jednostavno svi – recimo: tehnički službenici, intelektualci, komercijalisti – mogu učiniti slugama jednog upravljačkog kolegijuma sastavljenog samo od članova naredbodavnog proletarijata. To, što govori iz te zablude, jeste neverovanje u konfiguraciju duševno-duhovnog života. Stvar je jednostavno u tome da će se posle izvesnog vremena, stvari vratiti tačno na ono kakve su bile. Ukoliko se ostane kod starih ideja, ukoliko se ne shvati ono što sam ovde više puta istakao – da socijalni preobražaj mora da proistekne iz novih misli, novih ideja. Ukoliko se dakle, jednostavno vrate stari stručnjaci, stari činovnici, stari generali, ako se jednostavno preuzme staro, a da se pre svega vaspitanjem ne pođe u susret novom, onda posle kratkog vremena sve postane isto kao što je i bilo. To znači: staro se tada neće prevladati, nego će se jednostavno nastaviti. Nasilnim sredstvima se može savladavati sabotaža neko vreme, ali će ona uvek ponovo podizati glavu, jer zapravo, ako je tačno da je čovek zavisan od prilika u kojima se nalazi (a od pre tri-četiri veka on jeste zavisan, to je tačno za noviju istoriju), tada on mora – ako se ne učini nezavisnim od prilika pomoću delotvornih misli, kakve mogu da dođu samo iz duhovnog života – uvek iznova, kao mačka na noge da padne na stari način mišljenja, a time i na stari način rada.
Ovde leži jedna od tačaka gde se takvo mišljenje pokazuje kao zabluda, kao sasvim udaljeno od stvarnosti. Ja bih mogao da navedem mnogo takvih tačaka, ali hoću da vam predstavim, rekao bih – naročitu konfiguraciju toga mišljenja. Hoću da vam pokažem na pojedinim primerima, kako to mišljenje pokazuje da je daleko od stvarnih činjenica. Ne može čovek jednostavno izmisliti: ovo ili ono treba da se dogodi – nego mora da se računa sa impulsima koji postoje u stvarnosti i podređeni su određenoj zakonitosti. Ako se ne živi sa njima, tada čovek neminovno pada u zabludu. A jedna od najznačajnijih zabluda kod Trockog je ova: Trocki zna da su prilike morale posebno da se zaoštre zbog izuzetno jakog ugnjetavanja širokih masa i seoskog proletarijata (to već može tako da se nazove), a to ugnjetavanje je upravo u Rusiji bilo vrlo veliko. On zna da oblik koji revolucija poprimi pod tim izuzetnim prilikama ne može da dovede do pobede. Trocki je daleko od stvarnosti, ali ne toliko da ne uviđa na jedan racionalan način, da je moguće stvoriti novu socijalnu strukturu u sadašnjim uslovima na jednom velikom području, koje je u srazmeri spram cele Zemlje ipak malo područje. Zbog toga je Trocki računao na revolucionisanje celog civilizovanog sveta pomoću proletarijata. On nije podlegao zabludi da bi Ruska revolucija sama od sebe mogla da pobedi. Znao je da ona zavisi od pobede proleterske revolucije celog sveta.
Ceo apstraktni karakter shvatanja Trockog pokazao se u tom mišljenju. Trocki je verovao u proletersku revoluciju celog sveta, verovao je da će malo po malo rat poprimiti takav karakter da će u celom svetu doći do neke vrste proleterske revolucije, da će se rat pretvoriti u proletersku revoluciju.
Sigurno, dragi moji prijatelji, ta će se ratna katastrofa pretvoriti u svašta, ali, već sada je stvarnost dovoljno pokazala da je mišljenje Trockog daleko od stvarnosti. Ona bi samo onda bila realna da se ova ratna katastrofa završila opštim iscrpljenjem civilizovanog sveta, i da nije došla ova tako izvanredna, takozvana pobeda – ona i jeste nastala na neobičan način – da nije pobedila jedna od strana. Takva pobeda jednostavno uništava svaku nadu u opšte iscrpljenje civilizovanog sveta. Ovo što se događa je odlučna hegemonija zapadnih sila u odnosu na potpunu podređenost srednjoevropskih i istočnih sila. Potpuna vlast zapadnih sila nad srednjoevropskim i istočnim ispoljila se kao dominantna snaga, a to i nije moglo biti drugačije. Za onoga ko može da sagleda stvarnost na tom području, to je bilo jasno. Međutim, Trocki je duh udaljen od stvarnosti i on bi danas morao sebi da kaže: događaji su me opovrgli. – On je rekao nešto što nije neosnovano, što je briljantno kada se misli samo apstraktno: buržoasko shvatanje života sadašnjosti nema nikakvog druge alternative osim da bira između trajnog rata i revolucije. – Ali stvar se odigrala drugačije. Došla je takozvana pobeda zapadnih sila; ni trajni rat, ni revolucija. Ni u onome što se na Zapadu sprema ne leži nikakva klica za bilo kakvu proletersku revoluciju, već uređenje celog Zapada leži u tome što je ono državno organizovana velikoburžoazija, koja stoji nasuprot proletera Srednje i Istočne Evrope.
To je rezultat svetske istorije, rekao bih, koji će se takođe opet preobraziti, ali koji je sada tu. To je stvarnost, tako da bi danas Trocki morao da smisli nešto sasvim drugo, kada bi gledao na stvarnost. On bi sebi morao da kaže: kako da pri ovakvim prilikama pobedi ono što sam nameravao sa Ruskom revolucijom, pošto jedna od najvažnijih pretpostavki – svetska proleterska revolucija – nije ispunjena. – Ako on danas još računa na svetsku revoluciju, onda je to još jedan dokaz njegove udaljenosti od stvarnih činjenica.
Sa jedne druge tačke se još pokazuje na čudan način, kako je način mišljenja takvog revolucionara udaljen od stvarnosti. Vidite li, prirodno je da su takvi revolucionari uvek ukazivali na to da je najveće od svih zala takozvani prusko-nemački militarizam, da se on mora savladati i iskoreniti. Razvoj je pošao u tom pravcu i prusko-nemački militarizam je iskorenjen – ali će zato militarizam Antante u budućnosti prilično zavladati! No, o tome ja uopšte neću da govorim. Već je sam Trocki imao prilike da istakne: šta je jedan od najvažnijih budućih zadataka Ruske revolucije, ako ona hoće da se održi? Njegov je odgovor na to: stvaranje armije! To je upravo ono što Trocki označava kao najhitniji i najvažniji zadatak.
Na takve stvari bi, dragi moji prijatelji, morale izuzetno da se obrati pažnja, one bi se morale dobro da se shvate. Samo ako se te stvari zaista vide i shvate, onda čovek dolazi do toga da kaže: ja sada moram ipak nešto dublje da zagledam u impulse čovečanstva, ako hoću sebi da stvorim predstave o tome šta će da nastane iz haosa koji je malo po malo stvorila ratna katastrofa. – Danas je čovečanstvo svakako malo sklono da se zadubi u takve impulse kakve sam ovde izložio sa različitih stanovišta, istinske, jedino moguće socijalne impulse. Čovečanstvo bi moglo da se zadubi u to kada bi se odlučilo da jednom neposredno pogleda istinske sile koje vladaju razvojem čovečanstva.
Vidite, izuzetno je karakterističan jedan izraz koji se u ruskim revolucionarnim glavama uvek iznova pojavljuje. Šta je to što uglavnom hoće ti proleterski diktatori? Oni hoće da svet učine jednom velikom fabrikom koja treba da bude nadzirana nekom vrstom sistema bankarskog knjigovodstva koje se rasprostire nad svim grupama koje može da zahvati. „Stari stručnjaci, stari činovnici, pa i sami stari generali, njih ćemo već pripremiti za svoju proletersku diktaturu, ali knjigovodstvo cele privrede – to znači, računovodstvo fabrike – moramo da imamo u rukama”. Tome se ne treba čuditi, jer je ceo pokret potekao iz moderne industrije. Kada bi se pomislilo samo na to da je pokret potekao od proletarijata moderne industrije, tada se ljudi ne bi tome čudili što je način mišljenja tog proletarijata – koji se vaspitao na onome što je video u fabrikama – trebalo da se primeni na sve ono čega se može dohvatiti. To je, naravno, posledica toga što buržoazija nije obraćala pažnju na ogromno širenje proletarijata u novije vreme. Iako je bilo nužno to što je buržoazija, takoreći, zatvorila oči i mirno pustila da se sve to razvije, ipak nije potrebno, dragi moji prijatelji, da i sada ostanu nezapažene još važnije pokretačke snage koje se nalaze u svetu, jer dok se ne uzmu u obzir te pokretačke snage, ne postoji nikakva mogućnost da se čovek upozna sa socijalnim zadacima.
Mora da se zna kako je čovečanstvo izdiferencirano po Zemlji – to sam vam već juče ili preključe rekao. Mora da se zna da na Zapadu živi drugačije čovečanstvo nego na Istoku i u Srednjoj Evropi, i da nikakvo socijalno uređenje ne može da se stvori pomoću apstraktnih ideja, a da se ne uzme u obzir realnost. Ruska revolucija će morati da doživi brodolom zbog svoje udaljenosti od stvarnosti i svoje velike zablude.
Takve zablude za neko vreme mogu da pretvore u stvarnost ljudi koji su kroz svoje obrazovanje slobodna bića – to jest, slobodna utoliko što onaj ko ima moć može da čini ono što je u njegovoj moći. Međutim, stvarnost eliminiše zablude, jer joj ne trebaju. Stvarnost prima samo ono što je u saglasnosti sa tokom te stvarnosti. Ne smemo da zaboravimo ono što je najvažnije: da živimo upravo u razdoblju razvoja duše svesti i da se taj razvoj duše svesti po celoj Zemlji javlja u oštro diferenciranom obliku.
Posmatrajmo jednom različite impulse na kojima se zasniva civilizovani svet, u svetlu najvažnijih – recimo – evropskih diferencijacija koje se izražavaju kroz jezik. Ja sam vam već rekao kako je u narodu koji govori engleski začeta klica za izgradnju duše svesti. Važno je da se to uoči, dragi moji prijatelji. Sa tim je povezano sve ono, ako tako sme da se kaže, što se događa svetu pod uticajem stanovništva koji govori engleski. Sa svim impulsima, koji vode upravo do izgradnje duše svesti, opremljena je narodnost – ne govorim nikada o pojedincu, nego o narodnosti – koja govori engleski. To je tako što se tamo na sasvim drugačiji način, nego kod drugog dela čovečanstva, instinktivno pojavljuje težnja ka duši svesti. Nigde u svetu ne živi tako, rekao bih, taj oduhovljeni instinkt da čovek izgradi dušu svesti, kao u engleskoj narodnosti. Tamo je to instinkt. Inače to nigde nije instinkt, pa nije ni u ljudima romanskog porekla učlanjenim u stanovništvu engleskog jezika. – Ljudi romanskog porekla su zapravo potomci onoga što je stvarno živelo u četvrtom postatlantskom vremenu. Tada je taj romanizam imao instinkte za ono što se naročito razvijalo u četvrtom postatlantskom razdoblju. Sada njihovi instinkti nisu više na isti način elementarni, nego su racionalizovani, intelektualizovani; pojavljuju se u retorici, putem intelekta, putem duševnog – kao dekorativni oblik. Oni su izdignuti iz instinktivnog. Ono što istupa u romanskim narodima, rekao bih, kao narodni temperament, sasvim je različito od onoga što se pojavljuje kao narodni temperament kod engleske narodnosti. Kod nje je tendencija prema duši svesti i težnja pojedinca da se postavi na sopstvene noge – instinkt.
Ono dakle, što je zadatak petog postatlantskog razdoblja, upravo je ukorenjeno u toj narodnosti kao instinkt, kao impuls koji dolazi instinktivno iz cele duše. Vidite, sa time je povezan celokupan položaj te narodnosti u svetu. Sa time je povezano to da je kod stanovništva koje govori engleski taj impuls ono merodavno u socijalnoj strukturi, ono što on određuje može da potisne druge tendencije. Druge su tendencije – kako možete da vidite iz mojih navoda, već po tome kako sam raščlanio socijalno pitanje – ekonomski impuls i impuls duhovne produkcije. Međutim, ako samo jednom psihološki proučimo tu englesku narodnost, videćemo da oba druga impulsa, onaj ekonomski i onaj duhovne produkcije, stoje sasvim u senci onoga što dolazi iz instinktivnog impulsa koji upravlja tendencijom ka izgradnji duše svesti.
Zbog toga one grane koje moraju da oblikuju socijalni život budućnosti, upravo kod naroda engleskog jezika, dobijaju svoju sasvim naročitu boju. U budućnosti moraju da se pokažu naročito delotvorna upravo tri područja, ona moraju da daju ton: prvo – politika, koja se brine za sigurnost; drugo – organizacija rada, čisto materijalnog dakle, ekonomski poredak ili privredni sistem. To je drugo. Treće je – sistem duhovne produkcije u koji, kako sam vam rekao, ubrajam i pravnu nauku, sudstvo. Ta tri člana socijalne strukture će, naravno, stajati u senci onoga što postoji kao glavni impuls kod bilo kog diferenciranog naroda. Zbog toga što kod naroda koji govori engleski razvoj instinktivno deluje prema duši svesti, upravo tu politika zauzima, kako istorija uveliko uči, dominantno mesto i najugledniju formu. Tom politikom dominira instinktivna težnja da čoveka postavi na sopstvene noge, da potpuno izgradi dušu svesti. Ta instinktivna težnja to podstiče – ovo što dajem je samo puko opisivanje, nikakva kritika. Ona to podstiče jer je instinktivna, a instinkti su uvek ukorenjeni u samoživosti. Samoživost i politički cilj se jednostavno podudaraju u tom narodu. Iz toga proističe da svu politiku vođenu na sasvim naivan način – a da se pri tome ne sme bilo kojem političaru ovoga naroda koji govori engleski, pripisati neka krivica – može iskoristiti samoživa osoba i da se upravo time ispunjava misija naroda koji govori engleski. Samo tako ćete doći do toga da shvatite pravu suštinu engleske politike, koja zapravo daje ton politici celog sveta. Jer, pogledajte, svuda se engleska politika smatra nekim idealom: parlamentarni red, sa promenama većine i manjine i tako dalje. Proučite jednom kako su se izgradili odnosi u različitim parlamentima, pa ćete svuda videti da je zapravo britanska politika dala ton političkom životu. Međutim, pošto se ona raširila na područja sa različitim narodima, ona nije mogla da ostane ista, jer je ona ukorenjena, ukotvljena – i to ispravno ukotvljena – u samoživosti, u egoizmu, koji su nužno spojeni sa svim što je instinktivo.
U tome i jeste poteškoća u razumevanju, dragi moji prijatelji, kada ljudi hoće da shvate englesku ili američku politiku. Ne opažaju se nijanse koje je upravo neophodno uočiti: da ta politika po svojoj naročitoj osobini mora da bude samoživa, egoistična, da ona mora da počiva sasvim na impulsima samoživosti. Ona će zato da gleda na te impulse samoživosti kao na nešto što se podrazumeva, kao na nešto ispravno i moralno. Protiv toga ne može ništa da se prigovori. To ne treba kritikovati, nego jednostavno posmatrati kao jednu svetsko-istorijsku, štaviše, jednu kosmičku nužnost. Ona ne može da se pobije iz jednostavnog razloga što bi se svako ko bi hteo to da pobije kao član engleskog naroda uvek nalazio, rekao bih, na pogrešnom putu. Htelo bi se iz moralnih razloga, koji pritom uopšte ne dolaze u obzir, poricati da je politika engleskog naroda samoživa. Ali, moralni razlozi pri tome uopšte ne dolaze u obzir. Zbog ovog instinktivnog karaktera ta politika će postići upravo to što ona prouzrokuje i što su njeni rezultati.
Zbog toga je u našem petom postatlantskom razdoblju, engleskom stanovništvu dodeljen, takoreći, element moći. – Setite se tri člana u Geteovoj „Bajci o zelenoj zmiji i lepoj Ljiljani” – Sile (Gewalt), Privida ili Pojave (Schein) i Mudrosti, Spoznaje (Weisheit, Erkenntnis). Od ta tri člana, narodu koji govori engleski dodeljena je – moć. Ono što narod koji govori engleski politički prouzrokuje u svetu, to će on moći da prouzrokuje time – što na neki način spada u njegove urođene osobine – tako da će delovati silom. Delovanje putem sile će se prihvatati u petom postatlantskom razdoblju kao nešto samo po sebi razumljivo. – Naravno da će se oštro kritikovati sve štete koje, u stvari, na fizičkom planu uvek nastaju, a to mogu da čine i sami pripadnici Britanskog carstva. Međutim, ta će se politika prihvatati. U razvoju vremena leži jednostavno da se ta politika prihvata i da se o tome i ne razmišlja i da se za to ni ne traže razlozi. Razlozi ionako neće sve zajedno ništa vredeti, jer je samo po sebi sasvim razumljivo da se sila, koja dolazi sa te strane, prihvata.
To nije tako kod stanovništva romanskog porekla spojenog sa stanovništvom koje govori engleski. Ono se pokazuje, na neki način, kao neka senka vremena, kao senka onoga što su ti narodi bili u četvrtom postatlantskom razdoblju. Instinkti su pretvoreni u intelekt gde oni nisu više tako elementarni. Tako se engleska politika uzima kao nešto razumljivo samo po sebi, a francusku politiku prihvataju samo oni kojima Francuzi mogu da se dopadnu. Francusko biće se u svetu voli onoliko koliko se ono dopada. Englesko biće nije nipošto upućeno na to, nego je ono udešeno tako da se njegova postojeća politika uzima kao sama po sebi razumljiva, kao nesporna. Zbog svega toga je moguće i to da se upravo kod engleskog naroda, usled dominantnog nagona egoizma i sile koji su prisutni u politici, podređuje i drži u okovima i ekonomija, privreda, te da i duhovni život, ukoliko on pripada petom postatlantskom razdoblju, postaje podređen politici. Sve stupa u službu te politike.
Jednostavno iz tih razloga, dragi moji prijatelji, marksizam je u očima engleskog naroda – pogrešan. Jer, marksizam pretpostavlja da je politika privezak ekonomskog života. A ona to u engleskom narodu nije, jednostavno zbog instinkata prema duši svesti koji se stvaraju u tom narodu.
Dragi moji prijatelji, ne smetaju marksističkom poretku bilo kakva obrazloženja, niti rasprave, niti bilo šta, što se inače dešava u svetu, nego to što je britanska država sagrađena na drugačijim osnovama stvarnosti nego što su one na kojima gradi marksizam i proletarijat koji marksistički misli. Velika je suprotnost između proletarijata, koji marksistički misli, i onoga što Britansko carstvo iz instinktivnog života donosi u svet. Neće imati uspeha bankarske institucije ili knjigovodstvo koje Trocki hoće da uvede u Rusiju, nego će imati uspeha velika bankarska institucija, velika finansijska institucija u kojoj je organizovan engleski narod sa svojim naročitim svojstvima. Upravo kada se ispita kako se pojedini narodi u svojoj diferenciranosti odnose prema tri člana društva koja sam vam naveo kao one koji su zasnovani na stvarnosti, tada to može da se uvidi.
Uz to dolazi još i nešto drugo, dragi moji prijatelji, nešto što je izvanredno važno: diferenciranje, o kome sam vam govorio, ide tako daleko da onaj ko ne teži da se oslobodi svoje narodnosti, nego teži za što čvršćom vezom – a politika teži za takvom vezanošću – taj i kod Čuvara Praga stiče drugačija iskustva nego onaj koji teži da se oslobodi te veze. Ovde dolazim do tačke koja pruža mogućnost, ako je proučite, za razlikovanje zdravog okultizma, koji se prirodno javlja po celoj Zemlji bez razlike na pripadnost narodu, od onoga okultizma koji se tako, kao kod društava o kojima sam vam govorio, stavlja u političku službu naroda i odande deluje. Možete da se zapitate: a kako ja to mogu da razlikujem? – Vi to možete tako što ćete obratiti pažnju na karakteristična svojstva, na različitosti koje ću vam danas navesti.
Svaki čovek, da bi došao do pravog okultizma koji služi celom čovečanstvu, mora da nadraste svoju narodnost; on mora na određeni način – ovde možemo da upotrebimo indijski izraz – da postane „čovek bez domovine”; on ne bi smeo, u odnosu na unutrašnju suštinu njegove duše, da se smatra pripadnikom nijednog naroda. Ne sme da ima impulse da služi samo jednom narodu ako hoće da napreduje u pravom okultizmu. Međutim, onaj okultista koji hoće da služi samo ograničeno jednom određenom narodu, kod Čuvara Praga dolazi do nečeg sasvim posebnog. Tako se, dragi moji prijatelji, svima onima koji traže okultni razvoj u tim engleskim društvima, otkrivaju sile koje žive u dubljoj ljudskoj prirodi u času kada hoće da pređu Prag. One se objavljuju kada se stupi u duhovni svet – a te sile su istorodne sa razornim silama svemira. To se vidi kod Čuvara Praga. Kada ste uvedeni u jedno takvo društvo sve do Čuvara Praga, tada upoznajete zle sile bolesti i smrti, sile svega što koči i razara. Kada iste sile koje napolju u prirodi prouzrokuju smrt, koje su, dakle, razorne – a one deluju i u nama – kada te sile dovedu do saznanja, tada je to ono isto saznanje koje se pojavljuje u ovim društvima. Čovek dolazi sasvim sigurno u natčulni svet, samo što mora da prođe pored Čuvara Praga. Ali, pored Čuvara Praga mora da se prođe tako stiče iskustvo kojim se smrt upoznaje u svome istinskom liku, onakva kakva ona živi u nama samima i napolju u prirodi.
To potiče odatle, dragi moji prijatelji, što u spoljašnjoj prirodi koja je oko nas, žive ahrimanske sile. U toj spoljašnjoj prirodi ne možete da primetite druge sile osim ahrimanskih, ukoliko ostajete samo u toj spoljašnjoj prirodi. Te sile mogu da se manifestuju kao one koje se u spoljnoj prirodi mogu pojaviti kao aveti. Odatle sklonost Zapada ka spiritizmu, ka gledanju takvih pojava koje zapravo pripadaju čulno-fizičkom svetu, koje nisu vidljive u običnom životu, ali se u naročitim uslovima mogu učiniti vidljivim. To su same sile smrti, razorne sile, ahrimanske sile. Na celom širokom polju spiritističkih priredbi nema nikakvih drugih sila osim ahrimanskih, pa i tamo gde su spiritističke priredbe one prave. Jer, to su oni duhovi koje čovek vodi sa sobom iz čulnog sveta kada stupa preko Praga. Oni idu sa čovekom, oni slede čoveka. Čovek stupa preko Praga i ima kao svoju pratnju ahrimanske demone, koje ranije nije video, i koji se tamo preko vide kao sluge smrti, bolesti, razaranja i tako dalje. To čoveka cimne (rütteln) u natčulnu spoznaju, to ga uvede u duhovni svet.
Svi ljudi koji se na taj način vaspitavaju i uče okultizmu, stiču znatna iskustva. Značajno je to iskustvo o kome sam vam govorio, ali to je iskustvo koje počiva na tome da se čovek ne posvećuje jednom opšteljudskom okultizmu, nego okultizmu neke posebne narodnosti. Ta diferencijacija postoji. Po tome, ako vam bilo ko ili bilo gde na svetu kaže: kada pređeš Prag, tada pre svih stvari učiš da upoznaješ zle sile bolesti i smrti – po tome ćete prepoznati da taj okultista dolazi iz onog budžaka koji sam često pominjao – prepoznaćete ga jedno¬stavno po iskustvu koje vam saopštava, na osnovu onoga što je doživeo kod Čuvara Praga.
Drugačije stoji stvar, dragi moji prijatelji, kod stanovništva nemačkog jezika; nemački narod ima takođe nešto ubačeno. Englesko stanovništvo ima ubačeno romanstvo (latinski element) na svom području svetske moći; stanovništvo koje govori nemački ima uklopljeno nešto što ne dolazi iz prošlosti, nego što je kao neko sevanje munja budućnosti. Slovenstvo, počevši sa Rusijom, jeste budućnost, ono je tu tek u klici za budućnost. Napred istureni Sloveni su izvidnici, oni su sevanje onoga što se priprema. Oni označavaju na neki način sevanje budućnosti srednjoevropsko-nemačkog sveta, kao što latinski element pokazuje senku prošlosti zapadnog sveta, sveta koji govori engleski.
Sam taj nemački element, dragi moji prijatelji, nema instinktivnu klicu za razvoj duše svesti, nego samo klicu onoga na osnovu čega se može razviti do duše svesti. Dok kod Britanaca postoji klica za instinktivni razvoj duše svesti, dotle nemački Srednjoevropljanin, ako na bilo koji način hoće u sebi da podstakne dušu svesti, mora za to da bude vaspitavan. On to može da stekne samo vaspitavanjem. Zato, dragi moji prijatelji, pošto je razdoblje duše svesti istovremeno i razdoblje intelektualizma, Nemac, ako uopšte hoće u sebi da pobudi dušu svesti, mora da postane intelektualac. Zato je Nemac razvijao odnose prema duši svesti uglavnom putem intelektualizma, a ne putem instinktivnog života. Zbog toga su zadatke nemačkog naroda postigli samo oni koji su na izvestan način preduzeli vaspitanje samih sebe. Ljudi pukog instinkta ostaju netaknuti ovim buđenjem duše svesti i oni na neki način zaostaju.
To i jeste razlog, dragi moji prijatelji, što je britanski narod već od početka instinktivno nadaren za politiku, dok je nemački narod apolitičan narod, sasvim nenadaren za politiku. Zato, ako taj narod hoće da vodi politiku, on stoji pred velikom opasnošću koja će vam postati jasna kada uočite da je nemački narod preuzeo na sebe uvođenje u svet drugog elementa putem intelektualizma: Britanci – sila (vlast), nemački element – pojava, što se me¬ne tiče, nazovite to prividom, oblikovanjem misli, nečim što u izvesnom smislu nije zamaljski čvrsto. Kod Britanaca je sve zemaljski čvrsto. Pogledajte jednom intelektualnost Nemaca, dragi moji prijatelji, pa ćete moći da je uporedite sa helenstvom, samo što su Grci izgrađivali privid u skladu sa njihovom slikovitom prirodom. Nemci su privid izgrađivali u skladu sa njihovom prirodom intelektualizovanja. Nema na kraju ništa lepše od onoga što su stvorili Gete, Novalis , Šeling , svi ti duhovi koji su zapravo umetnici mišljenja. To čini Nemce ne-političkim narodom. Oni, kada su političari, nisu dorasli čoveku koji instinktivno politički misli.
Od tri stvari koje su nabrojane u Geteovoj „Bajci” – sila, privid, mudrost – Nemcima je u razdoblju intelektualizma zapalo u deo uobličavanje intelektualnosti u sferi privida. Ako Nemac ipak hoće da uđe u politiku, tada on stoji pred opasnošću da ono što je lepo unutar oblikovanja misli unosi u stvarnost. To je, na primer, fenomen Trajčkea . U stvarnosti, nastaje tada ponekad ono što je upravo u prividu lepo („Schein”, privid, i „schön”, lep, su štaviše i po zvučnosti sličnog porekla) – pošto ne leži u okviru sopstvenih potencijala – nastaje nešto što nije sa čovekom u pravoj vezi, što zapravo može da ostane samo puka tvrdnja i što onda mora na svet da ostavi utisak neistinitosti. Mora očigledno da se savlada velika opasnost, a ljudi je uvek ne savladaju. Ta velika opasnost se sastoji u tome što Nemac ne samo da laže kada je učtiv,• nego on može da laže i onda kada hoće da unese svoje najbolje talente u jedno područje za koje nema urođene sklonosti, nego oni u njemu tek moraju da se odneguju, on oko njih mora da se potrudi.
Pre nekoliko godina rekao sam da Englez jeste nešto, a Nemac nešto može samo da postane. Zato je tako teško sa nemačkom kulturom. Zato u nemačkoj i u austrijsko-nemačkoj kulturi štrče samo pojedine individualnosti koje su uzele stvar u svoje ruke, dok široke mase hoće da se njima vlada, one uopšte neće da se bave mišljenjem, što se kod naroda koji govori engleski nalazi u samom instinktu. Zato i jeste srednjoevropsko stanovništvo podleglo takvoj vlastoljubivosti, kao što je bila ona Habzburgovaca i Hoencolerna – upravo zbog apolitične prirode, jer, ako Nemac hoće da izvrši svoj zadatak, tada su pred njim sasvim drugačije potrebe. On mora da se vaspitava za taj zadatak, mora da bude, takoreći, dirnut onim što je rekao Gete u „Faustu” o čovekovom postajanju između rođenja i smrti.
To se opet pokazuje, dragi moji prijatelji, kod Čuvara Praga. Ako neko čvrsto ostane u nemačkoj narodnosti i dođe do Čuvara Praga, tada on neće opaziti, kao pripadnik onih engleskih društava o kojima sam govorio, zle sluge bolesti i smrti. Upravo po tome možete, ako te stvari ispravno uočite, da pravite razliku. Naprotiv, on pre svega primećuje kako se ahrimanske i luciferske snage – jedne jurišajući iz fizičkog sveta, a druge jurišajući iz duhovnog sveta – kako se međusobno bore i kako ta bitka mora da se opaža, jer je to zapravo jedna neprestano neizvesna borba i da nikada ne može se kaže: doći će do pobede. Upoznaje se kod Čuvara Praga sa onim što je zapravo realni osnov sumnje, sa onim što u svetu živi kao borba koja neprestano započinje, a koja je neizvesna, a to čoveka dovodi do kolebanja, ali u isto vreme ga i odgaja za to da na svet gleda sa najrazličitijih strana. To će biti, uprkos svih i uprkos svega toga, naročita misija namačke narodnosti. Sa te strane nemački duh zahvata u svetsku kulturu, to će biti ono germansko. Usled tog posebnog nemačkog narodnog duha, moći će da se razviju određene stvari koje hoću danas da dotaknem: na primer, na području spoznaje će izvesne stvari moći da se razviju samo kroz nemačku narodnost.
Iz duha britanskog naroda je nastao darvinizam, sa svojim materijalističkim obojenjem. To je jedan sasvim ispravan princip, dragi moji prijatelji. To možete da pročitate u mojoj knjizi „Zagonetke filosofije” – sasvim je ispravan princip da su se organska bića postepeno razvijala od nesavršenih ka savršenima, sve više – do čoveka. Savršeno potiče od nesavršenog – to je apsolutno ispravan princip kada se posmatra fizički svet i kada se kod Čuvara Praga stupi pred sile smrti i razaranja. Ali, dragi moji prijatelji, može se i drugačije reći, naime da nesavršeno potiče od savršenog. Pročitajte kod mene poglavlje o Projsu  u „Zagonetkama filosofije” u drugoj svesci; može isto tako da se dokaže da je prvo bilo savršeno, a onda je usled dekadencije nastalo nesavršeno, da je prvo postojao čovek i da od njega, usled dekadencije, potiču druga prirodna carstva. To je, naime, isto tako ispravno! Položaj u kome se nalazi čovek koji saznaje, u trenutku kada on sebi mora da kaže: jedno je ispravno, a i drugo je ispravno – spoznati taj položaj u svojoj suštini dato je zapravo, kao nešto narodno, samo narodu nemačkog plemena. To se na nekom drugom mestu u svetu uopšte ne razume. Ljudi u svetu ne razumeju da neki mogu dugo da se prepiru o tome što jedan, na primer, može da tvrdi kao Darvin: savršena bića potiču od nesavršenih – a drugi, na primer, kao Šeling: nesavršena bića potiču od savršenih. Obojica, naime, sa različitih stanovišta imaju pravo. Ako se gledaju duhovna zbivanja, onda nesavršeno potiče od savršenog, ako se gleda fizičko, tada savršeno potiče od nesavršenog.
Ceo svet je naučen, dragi moji prijatelji, da može samo jednostrano da prima istine. Nemci su, rekao bih, tragično osuđeni na to da idu protiv sopstvenih sklonosti, otupljujući ih, kada hoće da se zadrže kod neke jednostrane istine. Ukoliko razvijaju sopstvene sklonosti, postaće im odmah jasno, ako se samo malo udube, da bez obzira šta se tvrdilo o odnosima sveta, i suprotno od toga je takođe istina. Samo onda je moguće videti stvarnost kada se i jedno i drugo gleda zajedno. To čovek dobro iskusi kod Čuvara Praga, kada vidi borbu duhova koji ga prate iz fizičkog sveta i onih koji im hrle u susret iz drugog, natčulnog sveta. Ali te duhove uopšte ne opažaju društva o kojima sam vam govorio.
Još je drugačije, dragi moji prijatelji, kod naroda koji govore slovenskim jezicima. Već sam rekao da su Zapadni Sloveni na određeni način uklopljeni među narode Srednje Evrope koji govore nemački. Isto tako kao što je romanski element senka prošlosti, tako su uklopljeni Zapadni Sloveni – sa kojima su prema istoku došla u vezu plemena koja govore nemački – kao neko isijavanje onoga što u budućnosti treba da nikne iz Slovenstva. Zato oni pokazuju na određeni način nešto suprotno od onoga što pokazuju romanski narodi na engleskom govornom području. Zapadni Sloveni su, dragi moji prijatelji, i u razdoblju duše svesti takođe organizovani za intelektualnost. Ali, oni tu intelektualnost mistifikuju, oni je pretvaraju u mistiku. Nemci su apolitični. Zapadni Sloveni su takođe apolitični, ali oni teže za tim da duhovni svet na neki način snesu dole u fizički. Oni to čine već u današnjem životu. Usled toga oni imaju suprotna svojstva od, na primer, Francuza ili Italijana. Italijani i Francuzi su u svojoj politici zavisni od toga kako se dopadaju drugima, politika Engleza se prihvata kao sama po sebi razumljiva, dopadala se ona ili ne. Politika Francuske zavisila je od onih kojima su se Francuzi dopadali. Od toga je zavisila delotvornost onoga što su oni radili. Oni su se mnogo dopadali u određenim vremenima. Kod Zapadnih Slovena je drugačije. Njihova je politika zavisna od toga kako njihova duhovna priroda nesimpatično deluje na stanovništvo nemačkog jezika. Oni zavise od toga kako se oni ne dopadaju. Možete da proučavate sudbinu Čeha, Poljaka, Slovenaca, Srba, Zapadnih Slovena, videćete da je ona prouzrokovana ili određena u meri u kojoj su oni nesimpatični, u kojoj se ne dopadaju srednjoevropskim narodima. Odnos prema Francuzima ili Italijanima određen je time što se oni dopadaju; odnos prema Poljacima, Slovencima, Česima, Srbima dat je time, što se oni ne dopadaju. Proučavajte istoriju i videćete kako se lepo potvrđuje ovaj princip, jer je jedno u vezi sa prošlošću, a drugo sa budućnošću.
Sasvim drugačije je po tom pitanju kod slovenskog stanovništva na Istoku, koje u sebi nosi klicu budućnosti. Tamo je stvar takva, dragi moji prijatelji da je osnovni karakter, najelementarnije biće tog slovenskog stanovništva – klijajuća spiritualnost. Otuda je, na primer, ruski narod u jednom još višem stepenu nego široke mase nemačkog naroda – iz koga se uvek samo pojedine individualnosti izdižu – upućen na neku ličnost koja prima izvan svoje narodnosti objavu onoga što bi narodnost trebalo da primi. Kultura ruske narodnosti će nastaviti da bude kultura objave još dugo vremena, čak do same zore šestog postatlantskog razdoblja. Rus je više nego neki drugi čovek upućen na vidovnjaka, ali on je takođe osetljiv na ono što mu vidovnjak donosi.
Narod engleskog jezika će jednostavno pomoću svoje politike doći do onoga za šta je po svojoj prirodi nadaren. Stanovništvo nemačkog govornog područja je vođeno svojom politikom do nečega što zapravo ne leži u njegovoj prirodi, usled čega se ono vrlo lako zavede u opasne vode, u neistinitost, naročito ako se prepusti svojim instinktima; ali se to nikada ne može dogoditi onim osobama sa odgovarajući samovaspitanjem koje teže prema intelektualnosti. One zapravo predstavljaju nemački narodni duh. Ostali, jednostavno, nisu još stigli do onoga što je prava suština nemačkog narodnog duha i oni žive ispod tog nivoa. Još više je tako kod ruskog naroda. Ruski narod nije samo apolitičan, kao što je to nemački, nego je i antipolitičan. Upravo će zbog toga britanska politika biti samoživa. Nemačka će se politika potpuno izokrenuti u sanjarski idealizam koji neće imati puno veze sa stvarnošću – ne misli se sada u moralnom smislu – u sanjarski idealizam sa svim onim neistinitim, sa svim teoretisanjem, a svako teoretisanje je nestvarno. Ruska politika mora biti, dragi moji prijatelji, potpuno nestvarna, neistinita, jer ona je strani element, ona nije urođena, primerena ruskom narodu, nije u skladu sa ruskim karakterom. Kada Rus hoće da bude političan na osnovu svog karaktera, on će se najverovatnije razboleti. U ruskom narodu biti „političan” znači biti „bolestan”, znači primiti u sebe razorne snage. Rus je antipolitičan, ne samo apolitičan. Njega mogu nadvladati takvi političari kao što su bili, na primer, oni koji su stajali na polaznoj tački ove ratne katastrofe, ali oni ne deluju kao Rusi, već kao nešto sasvim drugo. Dakle, Rus postaje bolestan kada hoće da postane političar, jer on nema sa politikom baš nikakve veze dok stoji u svom narodnom duhu. On ima veze sa nečim drugim: sa onim što po Geteovoj „Bajci...” predstavlja treći element – sa spoznajom, sa mudrošću koja će čovečanstvu zasijati u šestom postatlantskom razdobolju.
Tako je razdeljena ta tročlanost: sila (Gewalt), pojava (Erscheinung), spoznaja (Erkenntnis) – Zapad, Sredina, Istok. To mora da se uzme u obzir. Ruska priroda postaje suštinski bolesna od politike, čak i takve politike kao što je boljševizam koji joj se nametnuo u najradikalnijoj forimi, jer se toj ruskoj prirodi isto tako moglo nakalemiti, nametnutni i nešto sasvim drugo. Ona nije samo apolitična, već i antipolitična.
Te se stvari pokazuju i kod Čuvara Praga. Ono što Rus naročito zapaža kod Čuvara Praga, ako ostane kao okultista u svojoj narodnosti, to su duhovi koji iz natčulnog sveta, sa druge strane hrle ovamo. On ne vidi one duhove koji ga prate, niti vidi borbu duhova, on pre svega vidi duhove koji ovamo dolaze sa druge strane i koji su puni svetlosti. Ne vidi smrt i propadanje, već ono što čini da se čovek, takoreći, opija uzvišenošću i što ga, pre svega, dovodi u veliku opasnost da bude ponizan i sve ponizniji, da se pred uzvišenim baca na kolena. Zaslepljenost onim što ovamo dolazi sa one strane, jeste opasnost kod Čuvara Praga za Rusa, ako kao okultista ostaje u svome narodu.
Da, dragi moji prijatelji, takve se stvari moraju uzeti u obzir kada čovek hoće da sagleda istinsku stvarnost. Tako stoje stvari u svetu, tako one deluju. Sa apstrakcijama se ne može izaći na kraj. Nikada čovečanstvo nije izašlo (sa nečim) na kraj putem apstrakcija. U ranijim vremenskim razdobljima je čovečanstvo posedovalo instinkte ali u slučaju stanovništva koje govori engleski postoji samo jedan instinkt u duhovnom obliku: instinkt da se razvije duša svesti. Drugo mora da se stekne svesno. I to je karakteristično za ovaj svet, dragi moji prijatelji, da te stvari moraju da se steknu svesno. Bez poznavanja sila koje deluju u čovečanstvu, a o kojima smo danas opet govorili, nemoguće je čak i pomisliti da se kaže bilo šta određeno o socijalnom. Ako se govori o socijalnoj reformi, a ne poznaje se objekat na koji bi ta reforma trebalo da se primeni, onda se govori kao što slepac govori o boji.
To je ono što čoveka navodi da se uvek iznova opominje da je eto došlo vreme, kada čovek tokom života mora učenje da uzme ozbiljno, a ne igrajući se. Sa stvahrima koje gradimo od nasleđenih darova mi u svom životu dospevamo najviše do naše dvadeset i sedme godine, a ubuduće do sve manjeg broja godina. To vi znate iz ranijih izlaganja. Nama treba nešto što nas može održati kroz ceo život kao čoveka koji postaje, a ne kao čoveka koji jeste, ne kao zatvorenog, gotovog čoveka. Čovečanstvo će odatle uvideti mnogo toga vezanog upravo za socijalno pitanje. Ono će ispraviti mnogo toga od svog današnjeg pogrešnog mišljenja, a mnogo toga i mora da se ispravi. Može već da se kaže: vi ćete zadatak, koji stoji pred čovečanstvom, nazvati teškim, ali, on mora da se savlada. Pomislite samo jednom na to da vi, koji sada sedite ovde, te stvari sada znate. Ali ne gledajte zato na sebe kao na posebno izabrane ljude, nego pomislite na to da će i napolju u svetu biti mnogo njih koji to isto mogu da razumeju. Nije nemoguće da se te stvari unesu u čovečanstvo. Prepreka je dakle, samo veštački podignuta. Veštački podignuta prepreka svakako je nešto strašno, ali se mora savladati zato što nam drugačije ipak nema spasa. Zato neka svako na svom mestu učini ono što je moguće da bi se savladale teškoće na tom području.
Dragi moji prijatelji! Mnogo toga treba da se učini za čovečanstvo, a to ćemo postići ako se samo prožmemo ozbiljnošću tog zadatka. Prvo treba steći uvid u stvarnost; ne živeti tupo i pospano iz dana u dan i, pre svega, ne pustiti čovečanstvo da živi isto tako tupo i pospano iz dana u dan. Kada danas sklapate poznanstva sa ljudima vidite kako ti ljudi nemaju sklonosti da se ozbiljno zamisle nad tim stvahrima. Mi smo preživeli poslednje četiri ili četiri i po godine! Stalno smo mogli da vidimo upravo dobronamerne i sasvim pametne ljude, kako dolaze sa nekakvim programima za budućnost; a koliko samo ima napolju u svetu tih programa za budućnost! Ljudi izmišljaju sve moguće. Međutim, te stvari već od samog početka nisu na spas, nego su one ili nizašta ili su na nesreću čovečanstvu. Nizašta – ako se njima niko ne bavi, a na nesreću – ako se ljudi u to upuste. Samo jedno čovek treba da preduzme: da se upozna sa stvarnošću. Tada se neće verovati: ja mogu da osnujem neko udruženje, ja mogu da učinim ovo ili ono, nego će čovek smatrati svojom dužnošću da ono što misli – misli u skladu sa činjenicama. O, kada bi bar u granicama našeg pokreta mnogi pokušali da na pravi način prožmu svoj duševni život ovde naznačenim impulsima! Kada bi se odrekli apstraktnih, sanjarskih ideala o nekom usrećivanju čoveka, kada bi umesto toga proučavali šta su pravi zadaci i impulsi našeg vremena i kada bi prema tome podesili svoje držanje, onda bi se već nešto postiglo.
Danas sam opet hteo, sa jednog posebnog stanovišta da vam pokažem kako mora da se proučava socijalno pitanje. Ne može da se kaže: „Pošto sam čovek i znam matematiku, dakle, mogu da sagradim veliki železnički most”, nego se zna da čovek mora prvo da savlada matematiku, zatim mehaniku, pa dinamiku i tako dalje. Tako moraju da se savladaju i zakoni ljudskog bića, ukoliko čovek hoće i o najjednostavnijim stvahrima da ima neko socijalno mišljenje. Ljudi, eto, nisu, kako to Trocki zamišlja, jednaki u svojoj prirodi po celoj Zemlji, nego su u najvećem stepenu diferencirani u grupe ukoliko pripadaju narodu ili su pojedinci. Na jednoj strani moramo da upoznamo šta je karakteristično za grupe, na primer, prema jeziku, kako smo to danas posmatrali; na drugoj strani moramo da usvojimo ono što smo juče izložili: neposredno razumevanje jedne ljudske individualnosti za drugu ljudsku individualnost. To je povezano sa svim onim što treba u nama da živi kao socijalno prosuđivanje i socijalni osećaj. Hteo sam da vas, dakle, opet upoznam sa izvesne strane sa onim što može da vas uputi na socijalno prosuđivane i socijalni osećaj. Hteo sam da vas uputim na duboku ozbiljnost onoga što se naziva „socijalno pitanje”.
« Poslednja izmena: April 20, 2013, 11:22:08 posle podne od strane Nada Skondric »

Van mreže Adrian Hutz

  • НПК
  • *
  • Joined: Okt 2016
  • Lokacija: Vukovar
  • Poruke: 6
  • Age: 26
  • Lokacija: Vukovar
  • Karma: +0/-0
Odg: Šesto predavanje Rudolfa Štajnera iz ciklusa "U času promenjenih prilika" GA 186
« Odgovor #1 poslato: Novembar 04, 2016, 08:39:08 posle podne »
Jel to sam Steiner pisao, jel postoji u izvornom obliku na njemackom?